Tri nedelje raja

Svaka naša godina ima tri rajske nedelje. Kada sam starija od Žmua. Tri nedelje. Počinju mojim rođendanom u aprilu, a završavaju se njegovim u maju. Tri nedelje ravno. 21 dan.

Žmu kaže kako je on tada najveći frajer. Šeta stariju curu.

A ja sam tri nedelje matora. Cica. Koka. Kako god hoćete.

To su tri nedelje intenzivne zajebancije.

– Bako, možeš li da pomeriš te tvoje STARE kosti?

– Treba li da ustanem vodu da ti donesem?

– A da mi ipak odemo da ti nameste vilicu? Čuvaćemo je u čaši pored kreveta umesto cveća.

Njegova duhovitost je nenadmašna.

Protiv nje se borim transcedencijom. Kao: lako je tebi da se tako šegačiš sa mnom, ti si bio tri nedelje duže u raju.

On tvrdi da mu je dovoljan i ovaj raj na zemlji. Kad ima „stariju žensku”.

Ja isfilozofiram još malo na temu kako se kosmos namerno poigrao sa mnom – čekala sam tri nedelje da se rodi. Samo da mi bude jasno da duže bez njega na ovom svetu ne bih mogla disati.

Ali da ne trabunjam o srodnim dušama, ljudima koji si rođeni jedno za drugo i tim fazonima.

Sa dušom se rodiš ili ne. I sličnu sebi nađeš – ili ne. Srodiš se sa onom koju prihvatiš. I zavoliš. I tu nema mesta za priču o kosmičkim poklapanjima.

Da bismo stigli do kosmičkih veličina potrebno je, ponekad, da dosegnemo one ljudske. Da prvo budemo čovek i žena. Da ljubomorišemo i histerišemo. Da se šalimo na svoj i tuđ račun. Da se razočaramo. Izneverimo. Da se posle žestoke svađe raziđemo. Da se posle rastanka ponovo sretnemo. I da se tada, onako još ljuti, zagrlimo. Da osetimo kako nam bes curi niz leđa na ulicu. Da prepoznamo kako se topimo pod tuđim šakama do svog osnovnog materijala. Kako se sa nas skidaju sve farbe – i kosmičke i ljudske.

Da se pogledamo i vidimo da raj može da traje i duže od tri nedelje.

Al’ da ne kvarimo.

Neka bude da smo pristali i na tu izmišljenu nebesku valutu.

Sve se važi  kad se volimo.

Autorka: Srbijanka Stanković

Izvor fotografija: pinterest.com

Laka kao pero

,,Lako je biti težak, teško je biti lagan.”

Ovakvim se rečenicama zakucavaju svi izgovori. U zemlju. Da se ne podignu više nikad protiv čoveka.

Dakle, poruka svima „koji vide a ne čuju“: najlakše je stalno biti ljut. Još je jednostavnije okrivljavati ceo svet za najmanju ličnu nedaću. (Jer je našoj planeti baš stalo što se tebi polomio nokat dok kucaš nedeljni obračun umesto šefa).

Kad će da vam dosadi da (krišom) volite blogove, a na sav glas  mrzite blogere?

Kad će da vam dosadi da javno veličate umetnike, a (krišom) ne čitate ništa sem žute štampe?

Kad će da vam dosadi da gvirite kroz svoje zavese svaki put kad nešto šušne na ulici?

Kad će da vam dosadi da naručujete diplome, muževe i decu svojim poznanicama?

Kad će da vam dosadi da neženjama čestitate rođendan uz „oženismo našeg druga iako je mlad“?

Kad će da vam dosadi da vam život bude dosadan?

Pa da vidimo kako je teško biti lagan.

A kako je lepo biti svoj.

Tijana je razmišljala o brojkama. O onome kako prosečan život traje 20 000 dana. I našla je svoju putanju, najlepšu moguću za ovih preostalih 10 000.

Za moje „pare“ ja ću da kupim šta ja hoću.

I ovako (pre)trudna da budem laka kao pero.

Jer su pera lepa. U njih se lako ušuška sunčeva svetlost. Pogodna su za golicanje i stihove.

Pera ne zanimaju tuđe plate i šefovi.

Njima je kafa uvek po meri, a ljubav preko mere.

Njima su buđenja osmeh preko celog jastuka i dana.

Njima su uspesi duge putanje rada i uživanja, a neuspesi spoticanja iz kojih uče napornije da rade.

Pera ne plaču kad ih pritisnu ovi što su teški kao kamen. Jer to nije njihova težina.

Na kraju: kamenje se kotrlja i zaustavi.

Pera lete.

Autorka: Srbijanka Stanković

Izvor fotografija: pinterest.com

442 do Beograda

Ponedeljak nikad nije bio tako ponedeljak. Onako kako ga nas dvoje razumemo.

Počela sam da priželjkujem zvuk tvog alarma, samo da se kraj tebe budim. A već imam 29 godina – i nije ništa strašno, jer si me 29 puta poljubio u teme, toliko glasno i jako da je počelo da golica.

Žmu, nisam ti napisala pesmu godinama.

A i šta će tebi nova pesma?

Nešto sam razmišljala – više ti se isplati da pesma budem.

Razbarušena. Bez rime. Upakovana u slobodni stih.

Ja imam krvotok od tonova. Onih koje baš ne čuje svako. Samo posebni sluhisti – kao što si ti – zamaskirani u nesluhiste, a zauvek zaljubljeni u muziku.

Nema lakše stvari no da se tebi izjavi ljubav.

Nema teže stvari no da se tebi izjavi ljubav.

Nema luđe ideje no zavezati čvor na trepavici, glumiti Ršuma, stvarati. Pa onda sve spakovati u zagrljaj. Onaj četvrti od buđenja. Negde između doručka i druge kafe, kad smo kao budni i siti, a u stvari – još sanjamo, jedno drugog gladni.

Ako hoćeš, ja mogu najlepše da ti budem žena. (To su one lekcije o mešenju kiflica koje nikako da naučim od tvoje mame).

Ako hoćeš, ja mogu najlepše da ti budem cura. (To su ona putovanja koja provodim na suvozačkom sedištu savršeno čitajući mapu).

Ako hoćeš, ja mogu najlepše da ti budem ortak. (To su oni dani kad smo pili pivo u parku, a ja se smejala iako ne umeš dobro da ispričaš vic).

Ako hoćeš, ja mogu najlepše da umotam klišee. (To su oni poljupci u vrat koji se čuju kao Mikini stihovi i Bajagina uspavanka o Beogradu).

Ako hoćeš, ja mogu najlepše da razmotam iznenađenja. (To su oni poljupci o kojima ovde neću da pišem. Još im ne znam imena i lik).

Ako hoćeš možemo da se čujemo kao gitara, da nas pišu na ćirilici po zidovima, da rastemo dok ne zaborave gde su nam koreni.

Mogu da nam nacrtam vrhove gde ih niko nije crtao.

Kilometara.

442.

Do najdubljih uzdaha.

Autorka: Srbijanka Stanković

Izvor fotografija: pinterest.com

Lom srca

Zbog čega se sve nismo lomili.

Od nečeg mora da se umre. To je bila Norina parola u srednjoj školi. Naša mladost je bila šifra za sva rizična ponašanja. Godinama smo stizale kući u zoru. Jastuke smo šarale šminkom i suzama. I bilo nam je bitno kako, a ne koliko.

Kvalitet, a ne kvantitet, govorila bi Piko.

Vremenom su nam se okretali životi i rasporedi naglavačke. Bili smo naopaki, pa pravi. Budili smo se u zoru da učimo ili trčimo. Pa bismo opet u jutra zaspali – posle treće smene. A reč „zdravlje“ provlačila se uredno kroz rođendanske čestitke. I bila potpuno nebitna.

Vremenom smo shvatili, srce se slomi svaki put kad nešto poželiš. Ali nas to nije odvraćalo od želja.

– Samo ljubav može ovako da boli.

– Da, ali samo od ljubavi se ovako raste.

Nije počelo dok ne poželiš. To je prvi korak ka unutra. Ka srcu koje se slomilo. Ka srcu koje će da se slomi.

A na kraju, srca samo tome i služe. Da ih krpimo. Jer se samo ljubavlju zašivaju. Posle tog šava postaju veća. Srca. Ona koja su nam lomili.

Nije gotovo dok ne pobediš. To je prva lekcija koju treba da nas nauče. Nije gotovo dok ne pobediš. Ne drugoga, već sebe. Svoje strahove i sve ono što se ne da kontrolisati.

Kao taj lom srca, na primer.

Jer samo srce možeš i da krpiš i da lepiš.

Kažu da su najfiniji konci poljupci, a da prsti mogu da posluže kao odlične igle. Negde sam čula da najčvršće lepe pogledi. Misli se lako nakaleme. Pa iz srca u proleće niknu ruže. Cvetaju celoga leta. Mirišu ceo život.

A sve počinje željom. Naprslinom srca. Lomnjavom koja se ne čuje.

Treba samo da podigneš glavu sa jastuka i obučeš se – za trčanje, učenje ili treću smenu.

I da poželiš.

Bilo šta.

Autorka: Srbijanka Stanković

Izvor fotografija: pinterest.com

Mama-tetka!

„Mame, rađajte deci sestre, jer sestre postaju tetke, a tetke su najlepši, nezamenljivi dar svakom detinjstvu.”

– Znaš da ću morati u nekom trenutku da pomenem da si trudna?

– Je l’ baš moraš? – mršti se moja Dr House sestra.

– Pa, realno, nije da imam više vremena. Porodićeš se uskoro.

– Pa napiši onda.

Nisam sigurna koliko je ovo legitimno odobrenje. Ali je svakako vest od životnog značaja. Postaću tetka! Prava tetka! A najveći štos je u tome što se majka i tetka u meni takmiče – koja će prva da se probudi!

O, da. Moja Dr House sestra je trudna. Punih osam meseci. Celu moju trudnoću. Ili sam ja trudna celu njenu trudnoću?

Kosmos ima fine načine da se poigra sa nama. Ovoga puta nam je opet dao istu stazu. Istu a drugačiju.

Ponedeljak u septembru, malo posle podneva. Četiri propuštena poziva.

– Gde gori?

– Nikad, bre, nisi tu kad mi trebaš!

– Nikad nisi više slagala, kažem.

– Dobro, lažem. Ali propustila si dve crte, tetka.

– Šta sam propustila?!

– Dok se ti javiš mene ispitaše maksimalno. Kažem ti, samo što me na ebolu nisu testirali. Ko bi rekao da je tako komplikovano biti trudan u srpskoj prestonici?!

I tako je krenulo. Ljubav preko žice. Trudnoća preko žice. I svest da nikad više nećemo biti SAMO sestre.

– Sanjala sam sinoć kako u neko julsko veče pečem palačinke u mojoj kuhinji. Dečurlija besni s tatama u dvorištu, a nas dve pijemo kafu iz naših šolja i tračarimo.

– Misliš, obnavljamo gradivo?

– Mislim. I kao, u isto vreme smo i majka i tetka. A one palačinke se znoje ispod eurokrema.

– Ona opet poetično sanja! Ako ovo moje dete povuče na tebe, teško meni!

– Ha! Jesi li primetila kako sva deca liče na svoje tetke?

Stvarno? Jeste li primetili kako sva deca liče na svoje tetke? Nije to ono prćast nos i zelene oči. Više je razbijeno koleno i damsko ponašanje u jednom. Pa rep na vrh temena. Pa uvek jedna nogavica više podvrnuta. Pa ljubav prema knjigama. Pa ljubav prema šljokicama.

– Opet preteruješ sa tom ljubavlju! Ako povuče na mene, to će, bre, da bude ljubav prema ironiji i sarkazmu! Nismo svi deca cveća, tetka!

– Dakle, moraš da me spustiš na zemlju? – protestujem.

– Nemoj da se buniš! Ovo i nije tako loša zemlja da se na nju spustiš. Posebno sad kad će četiri nove nožice njome da hodaju!

I u ovom pokušaju da bude nežna vidim – tetino tetinče će da povuče na mene!

Kako onda da ne budeš na svetu najbolja tetka?!

Autorka: Srbijanka Stanković

Izvor fotografija: pinterest.com

Šta se tripuješ?

Sva velika rešenja nam dolaze posle ovog pitanja: šta se tripuješ?

Nije bitno koliko godina imaš, znaš da komplikuješ stvari bezveze čim ti upute to jednostavno pitanje.

Šta se tripuješ?

To je pravi trenutak da prestaneš da mrsiš svoj život tamo gde je sve fino začešljano.

Misliš da on provodi mnogo vremena na telefonu. Misliš da nisi dobra prijateljica. Misliš da nisi dovoljno frajer. Misliš da nikad nećeš položiti taj ispit. Misliš da opet nećeš dobiti povišicu. Misliš da joj se kolega previše smeška. Misliš da se nikad nećeš odmoriti. Misliš da si mu dosadna. Misliš da stariš.

Tripuješ se.

Gledam u nov, neraspakovan usisivač na našem podu.

– Žmu, ovaj usisivač odlično usisava, kažem.

– Nisi ga ni probala, žabo.

– Jesam. Usisao nam je put do Beograda, i karte za koncert, i ulaznice za predstavu. Šta misliš šta radi prašini?

I to je to. Pogled na tabelu:

Domaćinstvo – kvalitetan život, rezultat 1:0.

Gotovo je s nama, kažem. Pristala sam da kupim kućni aparat pre nego da otputujem, kažem. Tako to počinje, kažem. Sledeće je da usisavam ceo dan umesto da šetam po gradu, kažem.

– To je zbog proleća – teši me moja dr House sestra. – Veliko spremanje za nova rađanja, i ti fazoni. Šta se tripuješ?

Je li ovo mera odrastanja? Šta je sledeće: ruke u testu do laktova umesto knjige i Žmuovog dlana?

– Samo treba da slušaš svoje telo. Ako ono kaže da danas treba da opereš zavese, a sutra da pročitaš 100 stranica nacionalne istorije – to ćeš i da radiš. Šta se tripuješ? – stiže Žmuova mudrost u pravi čas.

Umrsila sam se u kabl svog novog usisivača. Eto što se tripujem.

Ne stignem ni da se odmrsim, a njegove ruke su već oko moga struka.

– Hoćeš da kupimo gramofon, konačno?

– Novi kućni aparat umesto putovanja, misliš?

– Nije to bitno. Samo ćemo da se umrsimo u muziku i zajedno tripujemo.

I to je to. Pogled na tabelu:

Domaćinstvo – kvalitetan život, rezultat 1:1000 000

Autorka: Srbijanka Stanković

Izvor fotografija: pinterest.com

Trideset

Kad gaziš od dvadesete do tridesete najbitnije je da se ne plašiš. U tome je valjda fora.

2007.

„O zašto, čudo moje, odlaziš od mene da bi nekom drugom bila samo žena?“

Piše na zidu iznad Leinog studentskog kreveta. To je naša dijagnoza loše načinjenog izbora. Dijagnoza straha. Slušamo Bočelija i mislimo da obavljamo španski. Sveske i knjige selimo s kreveta na sto. Iz sobe na terasu. Iz ruku u torbe.

Romantičarimo.

Ljubav može da bude samo to. Da nekom budeš čudo i ništa manje.

Padamo na fore iz filmova. Jer ljubav može da bude samo to. Da nekom budeš glavna filmska junakinja.

Ne primećujemo drndave autobuse što nas dovoze do centra. Ni tezge na Zelenjaku sa natpisima: tri para sto dinara. Ni podočnjake svojih profesora i starijih studenata. Večitu ozbiljnost bibliotekara na katedri. Ne primećujemo teška pitanja na ispitu. Pevušimo „Besame mucho“.

Svet nije ružičast. Svet je blještavo belo platno na koje smo zagazile spremne da ga obojimo.

2016.

Na zidove kačimo slike koje su cele od stihova. Teško nam je odrediti dijagnozu. Ali da, otprilike, svede se na jednu reč. (Nije na španskom).

Romantičarimo.

Ljubav je samo to: da nekom jesi čudo i ništa manje. Čak i kad pržiš luk za musaku. Čak i kad si filmska junakinja koja je iskočila iz nekog psiho trilera. (Bez noža).

Vozimo se automobilima ili pešačimo. Ali nam drndavi autobusi i dalje ne mogu ništa. Sad i mi imamo podočnjake četvrtkom, željni petka i odmora. Za tuđu ozbiljnost i neljubaznost nemamo vremena. Čitamo knjige koje smo kupile.

Svet nije ružičast. Svet je platno koje bojimo kako hoćemo, samo zato što nismo pristale na obično. Samo zato što smo pobegle od dijagnoze: Strah.

2017.

Sa zidova vrište kalendari: trideset, trideset, trideset!

Kad gaziš od dvadesete do tridesete najbitnije je da se ne plašiš. U tome je valjda fora. Kao kad treba da se popneš uz stepenice. Vrh sa dna izgleda tako daleko. Dno sa vrha izgleda još dalje.

Romantičario ili ne romantičario, važno je da si sve vreme budan. I da ne pristaješ na manje od čuda.

Jer dok trepneš – duvaš u trideset rođendanskih svećica. Glupo je da se tom tortom ne zasladiš.

Autorka: Srbijanka Stanković

Izvor fotografija: Marko Pekić