KAJAK

Ja vas, kanda, znam sa ŠTANDA.

Neću da napišem nijedan red o tome kako me je 2013. ispratila. Neću da kažem ni slovo o tome koliko su ulice P.-a kulturne. A još manje da mislim i presipam svoje misli o ljudima koji i dalje, u doba cenjene nemaštine, mogu i umeju da dele poslove na časne i nečasne. Neću da napišem ništa o kumi koja je diplomirala istoriju umetnosti, a već godinama nema „posao u struci“. Mogu samo da pevušim  „ja vas, kanda, znam sa ŠTANDA“ – a da to ne bude greška u kucanju. Postoji onaj deo u pesmi „mi smo, kanda, ista banda, tiha voda što odranja bregove“. Tako sam ja ispratila 2013. Na ulicama P. – a, na kreativnom štandu, ili kako vole ljudi da kažu: na tezgi.

E, sad! Nije Aska gladna, niti je otišla u preprodavce, kao što ni moje dve kume nisu okačile „na tezgu“ svoje diplome da ih svi vide. Okačile smo i pokačile svoja srca – decembarski kreativni rad, rukotvorine, trakice, mašnice, novogodišnje čestitke, poruke u boci, pozitivne misli i božićnu pšenicu. Žmu i kumovi su dali svoj stolarski doprinos. I doprinos u kafi.

 Na naša leđa se spustila malograđanština, provincija u svom originalu. „Vi, sigurno, niste odavde? Čemu služi ta flaša? Prazna? Kako prazna? Je l' može da se sipa rakija u to? Kako ne? Kakva poruka? Ljubav? Svašta!“ I tako svaki dan. „Niste jeftini, da vam kažem. Al' to zato što je ručni rad, pa da...“. Ne, nego je nožni rad! Mi, skupe, kreativne i dokone „umetnice“  koje nemaju „na tezgi“ ništa skuplje od najjeftinije kutije cigareta, da... A to je, opet, naš izbor, i rekla bih naša stvar. Kao što svi imaju pravo na mišljenje. Kakvo god ono bilo.

U tom divnom višesatnom, višednevnom poslu, u tom trgovanju idejama, zamislima i maštarijama, bilo je i onih koji ustrepte pred šarenilom minđušica, čestitki. Retki, ali postojeći. Ti osmesi su neprocenjivi. Nešto kao potvrda da ima još žednih lepote.

Zbog njih, a pre svega zbog sebe, epizodu svog besa sam upakovala u  deset minuta. Neću da pišem o tome koliko sam bila besna. Neću da pišem o tome kako i dalje postoje „gospoda“ kojima je ispod časti da rade bilo koji posao. Neću ni slovo o ironiji i podsmehu koji su se provukli ispod nečijih osmeha. Neću da kažem ništa ni o onima koji misle da su iznad drugih zato što imaju takav stav (a taj isti stav ih vuče sa njihovih neprikosnovenih „visina“). O neradnicima neću ni da zucnem. Oni već dovoljno pričaju, ogorčeni, nezaposleni, razočarani – u kafiću (gde sigurno piju ništa), ili u automobilu (koji ide na vodu). S moje tačke gledišta, jedina prihvatljiva podela koja uključuje tremine „časno“ i „nečasno“ jeste podela na rad i nerad. I tu stoji tačka.

Aska je sačuvala osmeh i radost što je nešto stvorila svojim rukama, a desetominutni bes i mrštenje je „bacila niz rijeku i pošla u SVOJ svijet“.

To nije bilo jedino što je niz reku pošlo u neki drugi, bolji svet 1. januara. Već 29. godinu za redom, niz reku u P. – u jedan šezdesetosomogodišnjak je provozao svoj kajak. Da, kajak. Kaže čovek: „U Moskvi Novu godinu obeleže tako što se kupaju u reci, u Sao Paulu trče… E, onda,  neka se u P. – u vozi kajak!” Ovu nesvakidašnju tradiciju nije prekinuo ni mraz, ni led. Sačuvao ju je osmeh, originalnost, kreativnost, motivacija, istrajnost, i u svakom slučaju, mehurići novogodišnjeg šampanjca na obali.

Da je ovo uradio neki čiča iz Francuske, skinuli bismo mu kapu. Ovako, možemo samo da okrenemo glavu, nalepimo mu etiketu čudaka i sa ponosom neprosvećenog dokoličara frknemo jedno časno: “Svašta!”