IPAK POŽELIM NEKO PISMO

Svijetu se ne može ugoditi.

Nekad nam svima fale ta 2 – 3 reda. Nekom znak da je sve dobro. Nekom znak da je sve bilo dobro. Nekom znak da će sve dobro da bude. Nekad nam fale slova na papiru.  Magična formula za miran san, ili miran život. Nekad samo uputstvo ili podsetnik da ne odustajemo od onog što jesmo. Pismo iz budućnosti koje nas razrešava briga. Pismo koje nas oslobađa sveta.

Nekad nam treba samo da slobodno pevušimo pesmu.

„Čekaj“, rekla je. „To znači da treba, iz obzira prema roditeljima, sredini, ili kome već, pošto – poto da se udam? Da umirim nečiju brigu zbog moje samoće u starosti? Da im udovoljim? Da me vide srećnu? (Srećnu – jer sam udata, tj. nisam sama. Bez kučeta i mačeta, jer svi znaju da ih ne bih čuvala). Dobro. Brže – bolje. Navrat – nanos. Da se kaže. A kad ispratim goste? Kad zatvorim vrata? Kad prestanu da zvone svadbena zvona i pokusamo med, što kažu? Da budem nesrećna? Istinski nesrećna. U svom braku, u svom domu, u svom srcu? Ali srećna, jer nisam sama. Koja je, bre, to logika? Za mene mora da bude pravo. Jer tako osećam. Ne zato što tako treba. Ili mi „prolazi vreme“. Pa moje je vreme! Ako hoće da prođe – neka prođe! “

Imperativ rađanja, produžavanja vrste, sklapanja građanskih brakova i uklapanja u klišee – 21. vek na Balkanu. O.k. Sad će da se probude gospoda koja se zalažu za srpske majke, srpsku decu, za srpske heroje – za patrijarhalno uređenje porodice i društva gde se na sve klima glavom.

Kažu, Zapad nam isprao mozak. Sad bi sve gospođice da su u kadrovima serije „Sex & the city“. Sad svi nešto pišu. Vodič za zdrav život. Vodič kroz ishranu, učenje, spavanje. Balkancu ne treba life coach, nego udoban kauč, bre! Da se zavali posle napornog dana na poslu i da gleda televiziju.

Bolje u isključen televizor da gleda.

Nemam ja ništa protiv porodice – ja sam u „taboru udatih“, na kraju krajeva. Mene muče ti – na – dve – na – tri – sklopljeni – modeli braka. Kao – svi to žele, mora da to želim i ja. Ili još bolje – tihi pritisak od sažaljivih pogleda na prazno mesto do tebe koji te ubeđuje da manje vrediš.

Ovo je još jedna od  “svijetu se ne može ugoditi“ – priča.

Evo kako. Imala sam 22 godine, išetala sam iz stihova „Bjelog dugmeta“ na Savski kej.

„Ti si zadnji romantik na ovom svijetu što se sporo kreće i čeka raj“. Samo što nisam izmenjala glumce. Niti sam videla kraj. Moj zaplet i glavni junak, već četiri godine je bio Žmu.

Bilo je nas desetak na savskoj obali. Slavili smo nečiji rođendan u klošarskom maniru i smejali se pokušajima jednog pametnjakovića iz grupe da fascinira moju Dr House sestru. Ni manje ni više nego poznavanjem sazvežđa. Klizav teren. Neproveren. Romantičan. Šta da vam kažem, kolektivno skidanje zvezda s neba. Osujećen u svojim namerama, pametnjaković je svakog od nas ispresecao pogledom i oštrim komentarom. Moje „sledovanje“ je bilo ovo: „Ti imaš 22 godine, ti ne treba da budeš zaljubljena u jednu osobu! Ti si rasplodna ženka, eeej! I treba da imaš što više partnera!“

Bum – tras! Kad imaš 20, 21 ili 22 – što više partnera, razuzdanost, ludovanje, šta li? Nikakvo vezivanje, zaljubljivanja i sentimentalne gluposti! Kad pređeš 25, stara koko, na šta si mislila? Još malo pa 27 – ti još ne ljuljaš dete? Šta ti misliš?! Posle 30 svaka rečenica počinje sažaljivim pogledom i sa: „Poznajem jednog mnogo finog dečka, nema curu, pa...“

Dobro, bre! Kako je taj SVIJET toliko pametan? I kako mu nikad ne dosadi da mu ugađamo?

Razumem ja imperativ razmnožavanja, „plođenja“, produžavanja vrste. Ali se pitam – kakve vrste?

 Svi govore o nekakvom ostvarivanju. Treba da se ostvariš kao žena, kao majka. Treba da se ostvariš kao muškarac, kao suprug, otac. Treba da se ostvariš u karijeri.

Zaboravljamo da nam je osnovni zadatak da se ostvarimo kao čovek. Ne ostvarimo, već da izgradimo čoveka. U sebi. Od sebe.

“Da se sporo krećemo i čekamo raj”.

I da u 21. veku “ipak poželimo neko pismo”.

Fotografije: www.pinterest.com
Izvor: Blacksheep.rs