Izvan gomile

– Da l’ ti ja ličim na nekog ko će da se oduševljava romantikom, molim te?

– Ali, Ivona, oni su se sreli u staračkom domu. Ti ne znaš kakva je to ljubav! Stvarna je, opipljiva. Kako oni jedno s drugim razgovaraju…

– Da, al’ da pitam opet: da l’ ti ja ličim na nekog ko će to da doživi?

Ivona me je pobedila svojim praktičnim stavom. U njenoj prirodi nije bilo mesta za oduševljenje velikim ljubavnim pričama. Bilo da su one izranjale iz filma, bilo da su postojale, što ono kažu, “u životu”. U istom gradu – u vrtiću ili staračkom domu.

– Ne verujem da postoje takvi ljudi. Toga ima samo u knjigama. Meni se sigurno neće desiti.

Bila je izričita, sigurna.

Ja sam jednako mislila na to kako je takva ljubav morala iz života u knjige da uskoči. Ako pisac može da “ulepšava priču” za knjigu, zašto je mi onda ne ulepšavamo za sebe? Jednom se živi i drugi izgovori?

Arijana i ja smo se preslišavale omiljenih scena iz filma „Daleko od razuzdane gomile“, u kafiću, nad kafom i kesicom gumenih bombona. Ne može da ne liči na kliše. U nekom paralelnom univerzumu mi smo, u stvari, baba-tetke koje se hlade svojim lepezama i okrepljuju mirišljavom solju. Nikad se nismo udavale i patimo zbog te „boranije“.

Kad bi Tomas Hardi bio boranija.

U ovom univerzumu, dovoljno isflekanom praksom, petkom, disanjem na škrge, u ovom univezumu – ipak imamo ono nešto za šta se umetnost kači.

Ili smo toliko žedne lepog da se same, vrlo lako, pecamo. Zaposedne nas film. Razboli nas muzika. Oslepimo od slova. Izmaštavamo te druge živote kao svoje. Bojimo istoriju živim. I otkrivamo svetove.

– Šta se pije da ti bude bolje? – pitala me je Arijana.

Ovonedeljni bilans: šest predstava, tri filma i dve knjige. U borbi protiv vrućine, a u saradnji sa samoćom, bila sam daleko od razuzdane gomile.

– Iskreno, ne znam koliko se u ovom svetu isplati biti preosetljiv na umetnost. Ali ako jesi, leka nema.

Umesto ozdravljenja, tonemo još dublje.

– Očekivalo bi se da posle Reta Batlera ne postoji način da se slomi žensko srce. Žene zapravo, samo to vekovima i čine, „misle o tome sutra“.  Ja danas mislim o tome danas. Ne trebaju nama ruže i isprazne priče. Romantika nije holivudska papazjanija i javna prosidba. Zašto lepo svode na trivijalno kad…

– Svi tražimo samo bliskost sa sebi jednakim.

Ovo je bio dobar trenutak da odamo počast Tomasu Hardiju za srećan odabir imena. Arijana i ja smo se složile da je Gabrijel Oak dobrodošao u našim svetovima. Na kraju, svaka žena želi upravo to – da se zaljubi u čoveka koji je hrast (oak).

U njega ne možeš da ne veruješ.

Srbijanka Stanković

Izvor fotografija: pinterest.com