Laka kao pero

,,Lako je biti težak, teško je biti lagan.”

Ovakvim se rečenicama zakucavaju svi izgovori. U zemlju. Da se ne podignu više nikad protiv čoveka.

Dakle, poruka svima „koji vide a ne čuju“: najlakše je stalno biti ljut. Još je jednostavnije okrivljavati ceo svet za najmanju ličnu nedaću. (Jer je našoj planeti baš stalo što se tebi polomio nokat dok kucaš nedeljni obračun umesto šefa).

Kad će da vam dosadi da (krišom) volite blogove, a na sav glas  mrzite blogere?

Kad će da vam dosadi da javno veličate umetnike, a (krišom) ne čitate ništa sem žute štampe?

Kad će da vam dosadi da gvirite kroz svoje zavese svaki put kad nešto šušne na ulici?

Kad će da vam dosadi da naručujete diplome, muževe i decu svojim poznanicama?

Kad će da vam dosadi da neženjama čestitate rođendan uz „oženismo našeg druga iako je mlad“?

Kad će da vam dosadi da vam život bude dosadan?

Pa da vidimo kako je teško biti lagan.

A kako je lepo biti svoj.

Tijana je razmišljala o brojkama. O onome kako prosečan život traje 20 000 dana. I našla je svoju putanju, najlepšu moguću za ovih preostalih 10 000.

Za moje „pare“ ja ću da kupim šta ja hoću.

I ovako (pre)trudna da budem laka kao pero.

Jer su pera lepa. U njih se lako ušuška sunčeva svetlost. Pogodna su za golicanje i stihove.

Pera ne zanimaju tuđe plate i šefovi.

Njima je kafa uvek po meri, a ljubav preko mere.

Njima su buđenja osmeh preko celog jastuka i dana.

Njima su uspesi duge putanje rada i uživanja, a neuspesi spoticanja iz kojih uče napornije da rade.

Pera ne plaču kad ih pritisnu ovi što su teški kao kamen. Jer to nije njihova težina.

Na kraju: kamenje se kotrlja i zaustavi.

Pera lete.

Autorka: Srbijanka Stanković

Izvor fotografija: pinterest.com