PROKRASTINATOR SAM, TIM SE DIČIM!

Jer obaveza je mnogo, hobija još više.

Trebalo mi je nedelju dana da shvatim da već 2 meseca pravim veliki organizacioni plan – shemu – taktiku  za rat – iz kog ugla prići poeziji Milana Rakića. Pesmama i knjizi. Na trećoj polici, kad se propnem na prste dostupna za ruke, bila je nedodirljiva, neprikosnovena i – nepročitana.

Lenjost? Nedostatak vremena? Loša organizacija?

Ne, prijatelji. Postoji jedna lepa reč za tu boljku – prokrastinacija.

Naravno, nisam je ja izmislila. I stari Latini su mučili moju muku (pro- lat. za, crastinatus-lat. sutra). Što možeš danas, obavezno ostavi za sutra.

Prema psihološkoj proceni ja sam definitivno tip opuštenog prokrastinatora. Mali veseli patuljak, kome je ovog leta moda konačno išla na ruku pa je mogao sa ponosom da nosi svoju zelenu kapu.Ja sve mogu. Ja svud stižem. I sve kafe pijem. Ja sam super žena.

Nikad ne žurim. Meni je kosa čista, a odeća neispeglana. Jer kosu volim da perem, odeću ne volim da peglam. Meni su sudovi čisti, a ispiti nepoloženi. Jer sudove volim da perem, na ispite ne volim da izlazim. I tako u nedogled. Jer obaveza je mnogo, hobija još više.

Šta radi opušteni prokrastinator? Ove godine je naučio da šije lagane letnje haljine, da se uštedi,  vežbao je heklanje, da se ne zaboravi, sve rodjendanske poklone ručno je napravio, to je trajalo danima, pročitao je tri šarene knjigeza plažu. Već devet godina uči da svira gitaru, ako se pod učenjem podrazumeva zaboravljeno znanje tri akorda. Sedam godina studira. Ne piše. Opere tri veš mašine pre nego što počne da pegla.

Kad me je prošle nedelje Nora pitala da li žurim kući da spremim ručak, rekla sam joj: Ne, to radi svekrva. Ja pravim poklone drugaricama.  I mužu, pomislila sam. Do kuće sam razmišljala da li gđa studentkinja ima neke prioritete u životu, možda. I rešila da sve ostavim po strani i još sa kapije počnem da učim.

Sledi uobičajeni scenario: zadržavanje u prodavnici, jer kasnije neću izlaziti, a treba mi kafa, jabuke, sir i cvekla (!), susret sa maminom koleginicom, koja priča o mojim nepoloženim ispitima i nerođenoj deci, uspešno utrčavanje u sporednu ulicu, da se izbegnu neželjeni susreti i razgovori, susret sa komšinicom, prethodni razgovor na repeat, spasonosna kapija od koje rekoh da počinjem sa učenjem, neophodna mi je kafa da obnovim svoje sive ćelije, bilo bi lepo onda da i nešto pojedem, ne ide treća kafa na prazan želudac, frižider, toster, sendvič, tanjiri, čaša za jogurt, oho, vri voda za kafu, mmm... Miriše kafa, samo jedan trailer na youtube –u da pogledam, na internetu sam – crna rupa.

Posle dva sata: trgni se! Vreme je da počneš! Ali...

Moram da operem sudove pre nego što počnem da učim, jer me pomisao na punu sudoperu užasava, a sa užasom nema koncentracije.  Sve je čisto u 15h i 48 minuta, čekam 12 minuta da početak bude okrugao. Čime ispuniti 12 minuta? Zalivanjem cveća, jer dok budem učila neću imati kada, a biće mi žao da uvene. To traje 7 minuta. Još 5.

Kompjuter.

Ne, ne, ne! Već je 16h i 12 minuta.

Sad moram da čekam 17h.

I skoro svaki naredni okrugao sat.

Kad na kraju dana dodje vreme spavanju, iza sebe imam jedan energičan dan, čistu kuću i gomilice lepih stvari po ćoškovima. I pet pročitanih strana, ako imam sreće.

Ivana, jedna od nas neizlečivih, teši me da tako razrađujemo alternative za zarađivanje. Ja sebe tešim s malo manje optimizma. Zadovoljna sam što umem vešto da izbegnem onu napeti – prokrastinator fazu. To je jao –majko – moja – faza. U narodu: kuku –lele. Ne ukulele – kuku – lele.

Kod mene ona potraje nekoliko sati jednom u tri meseca. Tada nisam super žena. Tada sam super žena koja sumnja u svoje moći. Ona koja na početku dana pravi najneverovatniju to – do listu: kupi hleb i mleko, operi sudove, usisaj kuću, čitaj Rakića, operi kosu, opeglaj Njegove košulje, zalij cveće, vežbaj, diši.

Priznajem, umem da se izgubim, ali nikada ne izgubim iz vida svoje orijentire. Pa se lagano vratim u svoje koloseke. Jer ih naravno ima više.

Bez prokrastinacije super žena ne bi mogla da postoji.

Neki to zovu svestranost. Haotična kreativnost. Ja to tumačim kao bežanje. Nekad i od onih stvari koje su prelepe. Jer sreća je lepa samo dok se čeka, dok od sebe samo nagoveštaj da.

Al’ ko te pita za Desanku Maksimović dok Milan Rakić skuplja prašinu na trećoj polici?

Fotografije: www.pinterest.com

Izvor: Blacksheep.rs