NAZAD U MALI, PRLJAVI GRAD

O traumi preseljenja, o tome kad promenu ne doživljavamo kao traumu (tad je još veća trauma), o velikim očekivanjima, o zakonu akcije i nereakcije; o svemu pomalo.

Zagolicao me je deset godina star datum na vrhu dvolisnice iz vežbanke na kojoj se plavio pismeni zadatak iz srpskog jezika. Naravno, Gospođica Bordo nije mogla tada da zna da će njena za – dva – dana – šesnaestogodišnja rečenica da me otrezni celu deceniju kasnije.

O.k. Mnogo konfuzije bez razloga. Svako normalan, bar svako normalan ko živi u P. dosad bi se dozvao pameti. Ovde ionako nema mnogo prostora za studentska i poststudentska preterivanja i prenemaganja. Ako si napustio svoj cenjeni univerzitetski grad, molim lepo, tamo ostavi patetisanja, nedovršene snove i sjajan društveni život. Ovde je tako kako je. Nema posla, pa da si doktor nauka, gospoda potencijalni muževi i gospođe potencijalne žene čekaju te nestrpljivo u nekom katalogu neumesne i (ne)udate tetke, ceo život ne radi bioskop, a pozorište renoviraju 13 godina. Počni da beležiš recepte domaće kuhinje, ne filozofiraj sa Francuzima i Italijanima, gledaj da na svaka dva sata brišeš prašinu, i ako si već godinama bez posla, oprostiće ti se ako jednom nedeljno (za početak) gledaš Farmu.

’Ajmo, iskorak!

Gospođica Bordo je zapisala: Strahuješ od svakog uspeha ne bi li ti podigao samopouzdanje i učinio te srećnim, makar na trenutak...

Da li je moguće da smo još tada, u školskoj klupi, bili otrovani idejom da sreća može da traje samo kratko? Da li je to taj veliki savet, trening naših roditelja za nas u velikom, prljavom svetu?

Ili malom, prljavom gradu?

Georgova mama voli da kaže, kad se seti nas iz tih dana: Zamisli, mi imamo svoje mišljenje! Mi patimo!Ne mogu da se otmem utisku da je to bilo ono najčistije što smo imali. Veliki ljudi kažu: doba nevinosti.A ja kažem: izrastanje u sebe.Kadasve to postaje smešno i naivno?

Odlaskom? Povratkom? Ili onda kad je povratak samo fizički?

Sa lakoćom mogu da nanižem sve problematične tačke nas povratnika: o traumi preseljenja, o tome kad promenu ne doživljavamo kao traumu (tad je još veća trauma), o velikim očekivanjima, o zakonu akcije i nereakcije; o svemu pomalo (ili: tačka razno).

Perspektiva jednogodišnjeg stažiste u provinciji (posle nekoliko azdisalih godina u prestonici), daje mi za pravo da sa dobroćudnim osmehom posmatram novopridošle. Ili da se poetski izrazim: kako se istorija ponavlja.

Sve bude isto, uglavnom upakovano u šarenu lažu da će se ta tri ispita do diplomiranja položiti za mesec – dva (sada kad nema šta da te ometa), ili ako si diplomirani povratnik – da te stalno radno mesto čeka u množini (jer svima treba tako kvalitetan i stručan radnik). U oba slučaja telefon, facebook i deset email adresa budu, čini se, neraskidiva veza sa prijateljima koji su ostali tamo i onima koji su te sačekali ovde. U oba slučaja, kad se pocepa ukrasni papir od velikih očekivanja, usledi Njutnov zakon koji nije dovoljno proučen – zakon akcije i nereakcije. Tada krenu halucinacije i previranja u malom mozgu – da li imaš ili nemaš vremena i novca za ljude, gde ti otiče energija tako nediplomiranom / nezaposlenom: na prebrojavanje neodgovorenih poruka i poziva, na ponovno upoznavanje sa roditeljima i prijateljima?  Pritisne te utisak da je ta opsežna višemesečna analiza još jedna moderna borba sa vetrenjačama. E, moji, Don Kihoti! Dobrodošli kući!

Koliko god različiti bili, svi smo mi isti kad se vratimo. Opseda nas stih: drukčije navike, drukčiji ljudi. Ili smo drukčiji mi. Vozovi IPAK razdvajaju ljude.

Šta kad nas razdvoje?

Ja se okrenem Šopenhaueru: Ono što nas najneposrednije usrećuje jeste vedrina uma. Ova osobina je sama po sebi nagrada. Stoga bi razvijanje vedrine u sebi valjalo staviti ispred svih težnji.

Ili: Kakve su ti misli, takav ti je život.

Tačka Razno: Budi što jesi, tu gde jesi. Kad se vratiš, ceo se vrati. Vozovi umeju i da spoje ljude.

Fotografije: www.pinterest.com
Izvor: Blacksheep.rs