KORZO

Neverica običnog građanina.

Poslednja cela decembarska nedelja. Na slavama se raspravljalo o tome koju Novu godinu da čekamo i slavimo. Mislim, ipak smo mi braća Srbi – ne možemo mi k'o ostali svet. Ako preskočim tri – četiri reda o čojstvu i junaštvu, ove nedelje ćemo zateći iste govornike – propovednike u alarmantnoj situaciji: kuda za doček, ovaj Njihov, sveCki?  Šljokice, čipkice, mini suknjice, košuljice, lakovane cipelice, tri i po hiljadice za švedski sto (plus piće, nema gratis)!

I to je socijala. Elitne ool inkluziv (all inclusive)  ponude još elitnijih restorana obećavaju urnebesan provod za čet'ri ili pet 'iljadE. To je cenovnik u P. U beogradski ne smem ni da prigvirim.

Glavno – najluđa noć u godini (ko god da je tako krstio mora da je i sam bio lud) mora da sjaji, da šljašti, da svetluca – do kiča. Da se vidi i da se zna ko si i šta si. Vatromet moraju da isprate petarde, pevaljka da se okiti dinarima, jer su evri skupi, a kineske cipele i haljina obavezno da se preplate u najekskluzivnijem gradskom butiku.

Ali nije ovo vodič kroz novogodišnju i najluđu noć. Da budem malo kao Crnjanski – ovo je lament. Ili da budem skromna i da ne budem Crnjanski – ovo je neverica običnog građanina ove državice.

Vidite, u P. je nekad davno postojala široka ulica u centru. Od 17h do ponoći bila je zatvorena za saobraćaj – i krunisana u šetalište. Zvali smo ga KORZO. Korzo je prvo značilo sladoled kod Đevorija, a kad se završi leto – i pomfrit kod Pošte. Kod Pošte su se prodavale i čuvene američke krofnice – njihov miris bi stizao čak do gimnazije. Na Trgu ispred velikog parka (u kome uživaju penzioneri) – autići. Raj za decu i smrt za roditeljski novčanik. Preko puta tri kafića i letnja bašta hotela – za gradske mangupe. Nije slučajno korzo bilo korzo od 17h do 24h – to je bio starosni interval šetača. Mlađi od sedamnaest su išli u školu i uživali u detinjstvu, ili u slatkim šesnaestim. Stariji od 24 išli su na posao, studirali ili imali dečicu. Kako naši roditelji, i bake i deke vole da kažu – zlatno doba. Kad se približi decembar, pa padne sneg (danas ni sneg ne pada kad treba) u idiličnoj atmosferi zimskih čarolija, omladina smišlja način, vreme i mesto dočeka Nove godine. Jer je to jedinstvena prilika da se u gradu ostane duže od dvanaest. Uzbuđenje je stvarno i prirodno. Imali su čemu da se raduju.

Do svoje osamnaeste imala sam taj osećaj važnosti, bitnosti, svežeg početka, nečeg zaista Novog. Posle odbrojavanja satima bismo šetali ulicama, pevali i na kraju stiskali limenku piva pomodrelim šakama u velikom parku. U svečanoj košuljici ispod Žmuove jakne na zaleđenoj klupi. A onda sam “porasla” i Žmu i ja smo ostajali budni do jutra – na žurkama, u studentskim domovima, u klubovima, čak i na jednom (rock) splavu. Doček Nove godine više nije imao tu “draž”. Kad smo ustreptali pred novogodišnjom jelkom u izlogu nekadašnjeg “Sintelona”, to je bio znak za povratak u detinjstvo. Počeli smo da kitimo jelku. I da čekamo Novu godinu kod kuće.

A šta nas je kod kuće čekalo? Sad se vraćam na onu nevericu običnog građanina ove države: široku ulicu u centru su popločali – sad je svaki dan, ceo dan šetalište. Ali nikad više korzo. Sladoled kod Đevorija postoji u više od četiri ukusa, a i dalje su ta četiri ukusa najbolja. Pomfrit kod Pošte je isti – al’ goji. Američke krofnice neću ni da pominjem, do kuće mi mirišu. Za autiće sam velika, sad se voze “neki novi klinci”. Direktno iz autića (sa mlečnim zubima u vilicama) mogu da biraju u koji od pedeset kafića će da svrate na pivo. Kafić ili kladionica. Za to danas više ne postoje starosne granice. Danas svi imaju slobodu za sve. Čak i sneg da padne u maju (ne samo u pesmi). Trg je parking prepun automobila. Ni manjeg grada ni većeg voznog parka!

Jedine svoje nade polažem u veliki park. Sad su u njemu “neke druge nove klinke” – one kojima je, kao i meni nekad, zagušljivo od šljokica i kiča, pa stiskaju limenku piva i gledaju u budućeg Žmua i kumove na klupi preko puta. Sad sam za tu klupu “odrasla”. Ali me moja penzionerska klupa čeka.

Onima koji nisu razumeli nevericu običnog građanina ove države (ili samo P. – a ): Blago vama! Vi divno živite!

Fotografije: www.pinterest.com
Izvor: Blacksheep.rs