Lakše
je kad ne misliš svojom glavom.
U susret Novoj 2014.
godini mogu da kažem još nešto o 2013 – oj. Išla sam u bioskop! I to 3D!
Ne bi to bio spektakl
(toliki) da već dve godine ne maštam o bioskopu. Onom pravom. A tek o ovom novootvorenom!
Ponovo radi bioskop! Al' ne ovaj u P. Njega ni Đenka neće opraviti. Pa, ni za
milion godina.
Elem! Kumovi su nas
namolili, izmigoljili smo se iz P. i otišli do susednog grada u bioskop. Da
gledamo film. Ako nekom ova rečenica nije zvučala čudno, da ponovim: “...
Otišli do susednog grada u bioskop. Da gledamo film.”
Dobrodošli u 21. vek!
Opet! Ne znam što se žalim. Mora da postoje ljudi kojima su prodavnice više
udaljene no meni TAJ bioskop. Ali postoji nešto što mogu razumeti samo
intelektualci ili roditelji iz malih sredina. Deca nam na ulici rastu. Ne, prvo
pored kompjutera uz agresivne igrice, pa onda istrče na ulice. Da budu face.
Frajeri. Sponzori. Starlete. Oni što brzo voze. Oni što brzo piju. Oni što u
dvanaestoj godini puše. Oni kojima je smešno ono: „S 14 sam popušio prvu
pljugu...“. Budući kriminalci koji se smeju budućim inventarima hodnika Biroa
za zapošljavanje.
Mene impresioniraju oni
ljudi „što rade za džabe“. Da se ta deca sa ulice sklone. Da na ulicu ne siđu.
Osim ako ne žele da igraju žmurke. Iz škola regrutuju mlade glumce, pevače,
igrače. I sve je naivno slatko, a opet ozbiljno. U bioskopskoj sali dvaput
godišnje – premijera pozorišne predstave. Amaterski glumci, ali puni
entuzijazma. Ništa lepše od gužve ispred muzeja, bioskopa koji glumi pozorište
ili izložbene galerije. Tad se setim: i P. ima intelektualce. I u P. žive ljudi
koji vole umetnost. I u P. žive ljudi kojima nedostaje bioskop.
Naravno, postoje i oni
koji bioskop sebi naprave. Besplatno. Samo razmaknu zavese i gledaju na ulicu. Posle
prepričavaju na kafama šta su videli. 3D bez naočara! Njih još nisam videla u
redu za pozorišne karte ispred bioskopa koji glumi pozorište. Njihove predstave
su besplatne. Oni uvek ističu kako “život piše romane”. Ali o njima smo već pričali.
Ja sam u onoj grupi
“roman piše živote”. Ne čitam crnu hroniku, ne gledam vesti, ne upoznajem
slavne ličnosti tek kad se pojave u nekom rijalitiju. Radujem se pravim
pozorišnim predstavama, bile one profesionalne ili amaterske – umetnost nikad
nije amaterska. Obožavam bioskop. A ovaj u koji smo išli ima najlepše 3D
naočare.
Ovde može da se provuče
i neki red o knjigama. Prošla zima nam je bila prva bračna zima. Obeležilo je
porodično čitanje – jer je porodična članarina u biblioteci jeftinija od pojedinačne.
Moj svekar je svima sa osmehom pričao:
“Eto, snaja završava književnost, pa sad svi moramo da čitamo”. Nije to
svejedno, posebno kad snaja nikako da istu tu književnost završi. Al’ gle
iznenađenja! Ja ću celog života u školu da idem. Blago meni i mojoj erudiciji.
Kad “legnu” te prve
plate, valjda neće da me ponese velika prosvetarska para, pa da zaboravim na
bioskop i pozorište? Ili na porodičnu članarinu u biblioteci?
Nikad se ne zna. Možda
mi se usladi provincija, a ogadi poezija. Ili rešim i ja da tumačim skrivene
motive nečijeg druženja. Pa mi bioskop (ovaj pravi) bude još dalji no sad, a
karta za pozorišnu predstavu preskupa. Sigurno je lakše s komšinicom za sat
vremena izogovarati ostatak komšiluka nego prošetati do prijatelja i razgovarati
o poslednjoj knjizi koju smo pročitali. Sigurno je lakše komentarisati nečiji
gubitak težine smrtnom bolešću ili nečiju gojaznost lenjošću i neradom nego se
pogledati u ogledalu. Daleko bilo da nekom padne na pamet da počne sa
treninzima – u dvadesetoj, u tridesetoj,
u obožemioprosti – četrdesetoj.
Jedna moja profesorka
iz srednje škole je stalno, kroz zube, besno ponavljala: “Ovaj narod je
zdravstveno neprosvećen!” Tvrdoglavi, kakvi jesmo, čisto sumnjam da ćemo
dozvoliti da nas čitanje ili pozorište promeni. Ali neka bude da sam to rekla u
2013 – oj. Ovu Novu godinu ćemo rezervisati za optimizam.
“Ponovo radi bioskop!
Ponovo radi bioskop!”
Нема коментара:
Постави коментар