NA KROVU JE BRAK DUGOVEČAN

Kume, izgore ti kesa!

Posle novembarske snežne epizode, slobodno možemo da zapevamo: “Ispraćam jesen”. Moje čizme su već dobro zagazile u decembar i već može da se pravi velika retrospektiva 2013.

Ovog proleća, ispred šarenog krajolika (da se poetski uobrazim) zatalasala se venčanica – bela, duga, od satena, tila, sa i bez čipke, opšivena biserima i staklićima. A ispod vela mi se smešio život: da došlo je vreme da maturske slike i one iz studentskih domova zamenimo “svadbarskim” (13x18).

Mojoj Apu nije bilo jasno otkud toliko iznenađenje: “Pa, ti si već godinu dana udata! Šta ti nije jasno?”

Šta mi nije jasno? Nije mi jasno zašto na slikama moje drugarice, sestra i Žmu izgledaju kao tete i čike sa maminih i tatinih slika pre 20 i kusur godina (da ne zalazimo u kusur). Zašto ja izgledam toliko ozbiljno. Svečano. I zašto je svaka ovogodišnja nevesta rekla da jedva čeka da se sve što pre završi. A onda se prisetim gužve i panike u nastajanju.

Srpska običajna ornamentika čini se bogatijom od pirotskog ćilima i glasnijom od najlepše ljubavne pesme. Teška kao taj ćilim, a nežna kao pesma ona se spušta na pleća svakog Srbina da ga podseti na korene. I da ga, poletnog i uvek tvrdoglavog, drži vezanog za čuvenu kuću na večitoj raskrsnici. Ha!

Beogradski asfalt i potkrovlja oblakodera su možda i zaboravili san o srpskoj svadbi pod šatrom, ali i najzaboravnija nevesta će se setiti da preko ramena baci bidermajer ispred Crkve Svetog Marka.

I to je, otprilike, jedina stvar koju bi svaka nevesta uradila.

Ali. Da, ali. Postoje obziri, običaji, tradicija. I pokušaj da se pomire generacijske razlike. Govorim o minimum tri generacije. E, dok, tri – četiri kolena izljuljaju sve svoje zamisli i ideje, svadba se približi, i ništa se ne uradi. Mladencima se smeška nervni slom. Tada se svi sete svega. Iz svakog srpskog ćoška izmili po jedan običaj. Da ih ne nabrajamo.

Najbolje je voleti onog s kojim se spremaš da podeliš taj haotični početak i ceo život. I da izabereš nekoliko boja iz tog ćilima za famozni svadbeni dan. Neke nijanse ćeš da želiš, neke će biti u tvojoj glavi od rođenja (tvog ili maminog), neke će da osenče sliku taman toliko da se lepo provedeš. Ali jedino što stvarno moraš, to je da uživaš.

Moj bidermajer je pao Cimiju pred noge, ali na pod. Braća su me ”prodala” za dva miliona (za litar i po šampanjca), kad sam izlazila iz kuće svi su igrali. Drugarice su lepezama terale suze u nebo umesto da ukradu barjaktaru barjak. Kum se zbunio kad nam je stavljao burme, starom svatu vosak je izgoreo prste. Nikom nije “izgorela kesa” – šta god da to znači. Jabuka je pala čim je osetila da će da se puca u nju. A sito? Umesto na krov – palo je direktno svekrvi u ruke.

Žmu i ja smo se smejali. Mislim da je to recept za taj “dugovečni brak”.

Zato sam svaku nevestu ove godine podsetila da se naspava i raduje. Nije strašno ako se neki običaj zaboravi. Ili ako te “neko tera na nešto”. Treba da se setiš – danas je tvoj dan. Svi sem tebe mogu da ga zaborave. Ti lepo pamti. I prosledi tu “mudrost” dalje.

Što se tiče našeg odraslog izgleda na fotografijama – zadržaću se još malo kod uverenja da je sve to zbog elegantne toalete. I zbog svečanog trenutka.

Za “odrasle godine” tu su godine ispred nas. 

A za 2013. – kako su Maje predvidele da je neće ni biti – ispala je još i dobra. 

Fotografije: www.pinterest.com
Izvor: Blacksheep.rs