KAPSULA

Jer je bolja od energetskih pića.

Kako objasniti prosečnom nestudentskom ljudskom stvoru šta je to ispitni rok? Malo je nezgodno objasniti i studentu, a sve to zbog širokog polja tumačenja ovog apstraktnog pojma koji ima konkretne posledice. Ozbiljna tema? Kako kome.

Iz Askinog ugla: nije bitno koliko godina imaš, kad si student – svaki ispitni rok je stres.  Na početku stoji brucoški stres. Neprevaziđeni. Ulet u nepoznato. Guske u magli. Tamni vilajet. „Ovo nije srednja škola“. Petica koja nimalo ne znači „odličan“. Dobronamerni pogledi, podsmesi, saveti. Prvi Januar sa velikim J.

Sa brucoškim se može nositi samo apsolventski stres. Posebno ako se apsolventski „staž“  izjednači sa brojem godina studija. Ovih koje zovu „osnovne“. Tu dobronamerne poglede, podsmehe i savete zamenjuju oni sažaljivi, saosećajni, „nek je samo zdravlje“ komentari. Umesto „dobar dan“ – „Kol'ko ima do kraja?“  Kad ti čestitaju Novu godinu i rođendan: „Pa, ove godine da završiš fakultet!“ Nada u poslednji Januar sa velikim J.

Najlepše je negde „između“. Čuvena Aristotelova „zlatna sredina“. Negde sa 20, 21, 22 godine – tad se ispiti sami od sebe polažu. I tad ako ne staneš – završio si. Nema apsolventskog ludila. Ko je bio pametan...

Postoje različite tehnike učenja i prevladavanja stresa. Ona uobičajena taktika podrazumeva čitaonicu, tišinu, čokoladice, vodu, mnogo kafe, i uglavnom, noćno učenje. Nekako, moj bioritam nikako nije bio u skladu sa tim. U čitaonicu sam ušla pet puta. Neonsko svetlo me je uspavljivalo, tišina se čula najglasnije, a svi ti ljudi koji sede pored, ispred i iza mene – e, to se zvalo dekoncentrisanje. Ja sam učila u sobi. U domu, u stanu, čak i u kafiću. Uz tihu muziku uz koju ne može da se peva. Čokolada je bila obavezna uz kafu, noć za spavanje, osim ako nije noć pred ispit. Svaki student zna da se tad „najviše pređe“, i svaki student veruje da tad „najviše nauči“. Dan pred ispit – rezervisan za prepodnevno obnavljanje i popodnevnu relax šetnju. Antistres terapija. Sa Žmuom. Ili sa Apu. Ili jamb sa mojom Dr House sestrom.

Posle brucoških rokova, život je tekao normalno. Čak i kad se približe ispiti, obaveze – ritam bi bio isti. Učenje, ali i beogradske ulice, Žmu, kafenisanje sa drugaricama, prva samostalno spremljena kuvana jela, pivo, gitara, žurke, Studenski trg, klupice u Studenjaku, sarajevski burek u 2h ujutro na okretnici 17 – ice, opet Žmu, ljubljenje, Bajaga, Galija, ljubljenje, koncerti, predstave, druženje – i na kraju položen ispit. Bez mnogo razgovora o tome.

Što me je i dovelo do „mnogo razgovora o tome“. Ali to nije ova priča.

Ovo je priča o mom epohalnom otkriću. Dobro, ne baš MOM otkriću. Moje je samo buđenje i spoznaja. NJIHOVO je ono glavno. Izum koji se moderno naziva „kapsula“.

Kapsula je neka vrsta vremenske kapsule. Nema baš tajmer, ali može i to da ima. Koriste je izuzetno pametni ljudi, izuzetni paničari kao prevenciju, kao i ljudi svesni svojih prioriteta – oni koji svoje obaveze i sebe stavljaju na prvo mesto. „Ući u kapsulu“ znači zatvoriti se u kuću, domsku sobu, čitaonicu, krug studentskog bloka i komunicirati isključivo sa knjigom. Dok ne prođe ispit. Nema telefona, nema interneta, nema televizije, nema druženja, nema pranja sudova, otapanja frižidera dan pred ispit, obroci se svode na neophodni unos hrane na dnevnom nivou, a kafa se ionako kuva i sama. Nema roditelja, nema brata, sestre, druga(rice), dečka/devojke, tetke koja je posle 10 godina došla iz Australije – nema pauze! I nema ljutnje. Postoji samo objava pred ulazak u studentski karantin, opremanje namirnicama za mesec dana (ili više, ako je potrebno) i izuzetna snaga uma – da se ne poludi. Da se samo na ispit misli.

Potpuna izolacija kao sredstvo za postizanje koncentracije, a samim tim i uspeha, izgleda uvek kao logičan korak. Za mene – neizvodljiv. Čak i u P.

Ali ozbiljna vremena zahtevaju ozbiljne mere. I tako sam se ja dosetila da uđem u kapsulu posle Božića. Doduše, moja kapsula curi na dva – tri mesta. Udaja vam, u normalnim i „ljubavnim“ okolnostima, ipak ne obezbeđuje izolaciju. Kao ni život sa roditeljima u istom gradu. Ili sa sestrom na drugom kraju države. Ali improvizacija ume da učini čuda. Posebno ako su vam čuda neophodna.

Koje su blagodeti kapsule? Čak i one koja „curi“. Mir. Dan bez zvonjave telefona. Usredsređenost na jedan konkretan predmet, ideju. Rad bez prekida. Rad bez griže savesti da se nešto bitno propušta. Da nekom nismo pri ruci. Da smo nekog zanemarili.

I na kraju, rezultat. Uspeh. I rasterećenje.

Naravno, nesposobnost da se u kapsulu „uđe“ ne znači nužno da osoba nije svesna svojih prioriteta, niti da ne ume sebe da stavi na prvo mesto. Neko jednostavno živi od šarenila života i veruje u to da se i bez tih pauza u življenju može sve naučiti i položiti. Kad – tad.

Apu je uvek govorila: „Znaš li ti zašto sam ja oduvek učila noću? Zato što sam znala da se tad  druga deca ne igraju na ulici. I da ništa ne propuštam!“

Ne smemo zaboraviti da smo svi, ipak, išli u školu zbog velikog odmora.

Učiti, učiti, i samo učiti. Uspeti.

Ali:

„Biti djeca. Biti djeca.“

Fotografije: www.pinterest.com
Izvor: Blacksheep.rs