OLD NEW YORK

Cipele vagabunda.

“Za mene je P. Menhetn, sve dok smo Žmu i ja u njemu!“

Kao bumerang vratila mi se ova pobedonosna izjava da me pogodi pravo u čelo. Ili ako ćemo da budemo sentimentalni – u srce.

„Dobro, gluperdo, a šta je P. bez Žmua?“

Provincijska ljuštura, sva od očekivanja i stalne zapitanosti da li ja vodim svoj život kako treba.

 Gde treba da ga vodim? Pa nije to pas da bude na lancu. A lanci, gospodo? Da, da, lanci. Na taj prestiž sam zaboravila.

Gospodin Žmu radi. I nije tu. Više od deset dana. Slobodan prevod: više od večnosti.

Aska treba da uči, znate. I da se smeška na svom Menhetnu. I da veruje u sopstveni mit da nije bitno mesto prebivališta, već mir u srcu. Ili srce na mestu. Ima koliko hoćete tih fraza! Nemojte da smo na kraj srca!

Umor. Januarski umor. Januar je za godinu ono što je ponedeljak za sedmicu. Svi od njega nešto očekuju. Polet, elan, radost, šta li? A nama je glava još na jastuku, u vikendu, u nedelji, u čistoj i toploj posteljini. Ili na božićnoj trpezi.

Još i taj službeni put! I ispiti! Ma, daj, raspali po meni, udari neki grom odozgo! Na ovaj moj „Menhetn“!

Eto, izbesnela sam. Pošto se tuga ne isplati.

Da se vratim na Menhetn. Kako Aska svud stigne da ćušne svoj nos, ne sumnjam da ću jednog dana i Njujorkom da šetam. Gre'ota bi bilo da bude drugačije. Ali ako ćemo iskreno, tu šetnju uvek isto vidim. Jesen je, laganim korakom merim ulicu, sama. Udišem američki vazduh. Raspravljam se pola minuta sa sobom ima li razlike, miriše li na nešto posebno. Malo se radujem kao i svaki turista yellow cab-u. Pomislim na Carrie i Zverku, jer bez takvih pomisli ne može. Onda se opomenem da sam mogla lepše da se obučem. Tri sekunde cvilim u sebi što nisam Diva. Prava. Ne ova druga. Super, sad mislim na ovu drugu!

Protresem glavu u stilu istrisanja buva. Istresem svaku ne – misao na asfalt.

Čim pomislim na asfalt, pomislim na kišu i na onaj čaroban miris. Sreća, pa ne padne! NY! Sad malo pevušim „New York, New York“. U glavi se poljube Sinatra i Alicia Keys. Ljubljenje?

Gde je Žmu?

Eto, i na drugom kontinentu isto pitanje. Kako da se nedostajanje ne pretvori u ljutnju?

Opet protresem glavu.

Tu je Žmu. Stoji na ulazu u Central park. Eto. Čeka me sa dve tople kafe. Ako se nasmeje, neću više da budem ljuta. Ko je još ljut u Njujorku?

Ima jedno mesto u P. gde sam mlada. Onako  - idem – u – srednju – školu – mlada. Ulaz u park, sa gornje strane, iznad apoteke. Ali samo kad pada kiša. Kad nikog nema. Tad je ceo park moj.

Lepši i veći od Central Park – a. Lepši i veći od provincije.

Ali nije veći od nedostajanja.

Zato opet pevušim „New York, New York“, ubrzam hod kroz sporedne ulice. Utrčim u kuhinju i džezvu. Skuvam kafu. Jednu. Ali je sipam u Žmuovu šolju. I čekam.

 „I got pocket full of dreams“, samo da se vrati. Da ponovo budemo NEW YORK.

Eto, takav život vodim, gospodo. I to, bez okova i lanca.

Fotografije: www.pinterest.com
Izvor: Blacksheep.rs