SITNI KOCKARI

„Ja sam rođen kao izuzetak“.

Kada sam iskoračila iz detinjstva direktno u svoju mladost, život – ova ozbiljna varijanta koja podrazumeva plaćanje računa – činio se daleko. Studenti u dvadesetim su već bili „ljudi“, ozbiljna lica koja su zauzela dve trećine „Kluba 40“ u petak uveče. O braku i deci nisam ni pomišljala. Moj radni dan je podrazumevao srednju školu u koju sam zalutala da bih upoznala Grupu Sitnih Kockara, a noć je bila rezervisana sa „kovanje uzbudljivog plana još uzbudljivije budućnosti“. Kriza srednjih godina čekala bi me strpljivo u četrdesetim ili pedesetim, ali me nikad ne bi dočekala – eto koliko bi moj život bio uzbudljiv! Sa podsmehom, tamo negde u osamdesetim, osvrnula bih se na te „pretnje“ društva – ja bih i dalje bila mlada!

Postoji ona knjiga „Zbogom mojih petnaest godina“. Mačji kašalj za moju nenapisanu „Zbogom mojih šesnaest godina“.

Tada me niko nije upozorio da će moje kasne dvadesete da obeleži kriza koja sama odlučuje kada će da nastupi. Niti je iko pomenuo da će telefoni biti pametniji od ljudi. Meni je i dalje najpametnija Olgina Nokia na kojoj igram „zmijicu“ u poslednjoj klupi. Dobro, na časovima srpskog govorili smo često o „sistemu obrnutih vrednosti“. Pretpostavljam da sam i tad mislila o tome kako sam iznad tog sistema, kad već nisam njegov deo.

A možda su kasne dvadesete i rane tridesete nove „srednje godine“?

Osvrnimo se nakratko – četrdesete i pedesete znače ili karijeru na vrhuncu ili karijeru koja se s mesta nije makla; znače decu koja polaze u srednju školu (eto podsetnika na mladost koje nema); to je stomačić koji se opustio, strije ili nove – prve naočare za čitanje; neki novi klinci u firmi; svest o tome da će srednjoškolci na studije ili u brak; još malo pa – deda! Još malo pa – baba! Kriza!

Kasne dvadesete i rane tridesete DANAS znače ili karijeru koja nije počela ili „tražim posao tri godine“ ili radim u butiku; znače decu o kojoj ne razmišljaš, jer nemaš partnera ili imaš partnera a nema pas za šta da vas ujede, zajedno; to je, definitivno, stomačić koji se opustio, strije i treća dioptrija od prve godine studija; neki novi klinci – svuda! Još malo pa – ništa! Kriza!

'Ajde da nadigramo tu krizu!

Da je ovaj svet tako sivo mesto, ne bismo ga izmaštavali u boji u srednjoj školi. Uvek bude neki pojedinac, ili grupa, koji štrče – kao podsetnik da naš svet može da bude i bolje mesto. I da pored njega ima još mnogo svetova koji se u milijardama broje.

Moja uspomena na Sitne Kockare je toliko živa zato što me opominje na mladost. Na sveže ideje. Na sve ono što sam želela da budem. Na sve ono što još uvek mogu.

Jedan drug mi je skoro rekao: “Vi ste u srednjoj bili malo zatvoreno genijalno društvo! U masi malograđanštine i proseka!“

Razvučem osmeh.  Sitni Kockari: zatvoreno društvo unutar odeljenja. Nora, Olga, Piko i ja – „đaci - pešaci“, večite putnice iz P. koje kasne na prvi čas.  Prvom lijanom iz svoje džungle dolećemo u poslednju klupu. U klupama ispred – pet dečaka, broj iznad proseka za žensku školu, i tri gospodične – starosedeoci. Bordo.

Ekskurzije, odmori, prepisivanje na kontrolnom. Toliko smo bili „mirni“ da su nas izmestili u medijateku. To nam je bila stalna učionica. Najudaljenija prostorija. Dok nisu shvatili da nama drugi i nisu potrebni. Onda su nas premestili u učionicu pored najmirnijeg odeljenja. Valjda da se postidimo. I njih smo potkačili svojim buntom na bunt. Sledeća stanica: kabinet za anatomiju, pored zbornice i direktorkinog kabineta. Tu smo poremetili i red, i mir, i skelet. Usledila je učionica u podrumu. Prozori koji se ljube sa plafonom. I neke rešetke. Imitacija „Proklete avlije“. Ideja je, verovatno, bila da nam uguše energičnost ili je bar svedu na „normalu“. Porasli smo do krova.

Jer su Sitni Kockari bili i bubnjar, i gitarista, i klavijaturista, i slikar, i pisac. Oni koji pevaju, koji umesto knjiga donesu diskmen i zvučnike u školu. Oni koji „crtkaju“ zvezdice i pravilnu mrežu na ivicama svezaka. Oni koji piju pivo ispred pivare. Oni koji, pored svega, imaju petice. I genijalnu razrednu. Oni koji se u oktobru kupaju u Jonskom moru. Oni koji snimaju film o SSTrupama. Oni koji glume sebe u školskoj predstavi. Mladi, razbarušeni, slobodni. Sa sedamnaest godina.

U toj školi su prekrečili jedan zid u poslednjoj učionici na poslednjem spratu. Prekrečili su pesmu za Žmua – iste jeseni kad smo Žmu i ja ušetali u Beograd. Pesmu i jednu poslovicu na latinskom.

Verovatno ta četka misli da je prekrečila i Sitne Kockare.

U sistemu obrnutih vrednosti – četka može da misli šta hoće.

Naša mladost postoji.  Mi postojimo. Mi menjamo svet. Dok jedni drugima pevušimo:

„Nek bulevari sveta pamte muziku tvojih SITNIH koraka“.

Fotografije: www.pinterest.com
Izvor: Blacksheep.rs