JER MORA DA SE ŽIVI

Ko da misli?

Evo još jednog teksta koji će muškarci da mrze. Nemoj da čitaš, dragi, ovo iz mene progovaraju sve očajne domaćice sveta! Ne zanimaju tebe leptirići, cveće i “da je sve čisto” priče. Nemoj da umaraš svoj mozak banalnostima! Ovo su tričarije. Da, Žmu, i tebi kažem. Ovo su tričarije. Ovo su tričarije od kojih su se i žene već odavno umorile, ali eto, i dalje smo tu. Sve je isto. Samo uređenog doma nema.

U susret proleću, polenskim alergijama i velikom spremanju porodičnog doma! Ima li kraja ovom cikličnom brisanju prašine?

Neke žene kažu da postane još uzbudljivije kad imaš decu koja ne poznaju princip  “stvar koju uzmeš kasnije vratiš na isto mesto”. O, kako se radujem!

Pitam se samo, ko li nas sve to lepo nauči. Kako se život sveo na svakodnevno mehaničko sklanjanje čarapa s poda? Da li se zbog toga, odjednom, pojavilo toliko tekstova i lekcija o sreći? O metodama kako doći do sreće? O treninzima za život? Evo kako sad mediji funkcionišu. Na jednoj strani je svet. Sve ono najcrnje iz njega – crna hronika i nagota koja je normalna u vreme popodnevnog odmora. Neko te nervira? Izvadi pištolj i rokni ga. Nema ko da te juri, nema ko da te uhvati. Samo napred, momak! Ne znaš kako da privučeš pažnju, curo? Skini se. To ne može da ne prođe.

Na drugoj strani su leptirići – tekstovi. Kako da prevaziđete depresiju? Kako da ga zavedete? Kako da mu spremite  jelo ako je Ovan u podznaku? Kako da se obučete za prvi radni dan? Kako da ikad u životu doživite prvi radni dan? Kako da se pomirite s tim da vam diploma ništa ne vredi ako je niste platili? Kako da se smejete? Kako da oprostite sebi? Kako da u tri koraka očistite kuhinju ako ste Devica u horoskopu? Šta ste propustili iz poslednje epizode “Sulejmana Veličanstvenog”?

Ovo je tekst između. Ovo je tekst o životu koji se stvarno događa. O životu koji živimo. Ovo je svaki dan. Da, ljudi se ubijaju. Da, bahatih vozača je više nego automobila. Da, mi verujemo u horoskop. Da, nezaposlen si i svi misle da uživaš. Da, opet krompir za ručak.

U prestonici još možeš i da zavaraš sebe da si neko važan – kao ideš na posao, prođeš pola grada busom zbog 35 hiljada, ali voziš se. Bar dok ne uđe BusPlus kontrola.

U P. se svuda ide peške. Tako ljudi mogu lakše da te sretnu i da se suptilnim pitanjima o tvom životu uteše kako njihov još i nije tako jadan.

“A jeR radiš?”

“Ne.”, nagoveštaj već istreniranog ubij – me – polako – osmeha.

“Na trudničkom si?”

“Ne…”, eto ga osmeh, samo što nije.

“Čekaj, jeR si trudna?”,  ne prestaje da me bode u rebra ovim “jer”.

“Nisam.”, eto ga sad – me – pusti – na – miru – osmeh. Još malo pa od uva do uva. Nego, da ne budem drska kad me tako lepo i diskretno pita.

“A je l’ hoćeš da budeš?”, splasnu mi osmeh. Nisam istrenirana da na ovo odgovorim. A taman je rekla “je l’”. Jebiga. 

“Hoću. Neću. Ne znam. Kad bude. Kako bude.” I kilometarske tišine između ovih prostih rečenica. Dolazim u iskušenje da se u sebi preslišavam definicija prostih i složenih rečenica, nego nemam kad za tu drskost. Moram da se nasmešim. Ide još jedan “jer - udarac”.

“A čekaj, jeR si ti beše završila?”

Misli na moje “visoke čkole”. Dobro. Prošlo je.

Razmišljam, možda bi bilo dobro da počnem i u prodavnicu da idem sa slušalicama u ušima. Malo će da se krste kad prođem, malo klimneš glavom kad vidiš poznato lice, malo upiješ sunce u sebe. Čiča miča – gotova priča.

Možda u ovom razgovoru treba najviše da me brine  ono “jer”. Odakle znam, možda ni njoj nije lako. Kojoj pa ženi jeste nekako s proleća?

U glavi leptirići – tekstovi i balade o zavođenju, a u kući sveto trojstvo: krpa, šerpa i varjača. Ako se ne pobrineš za banalnosti, svi će ih videti. Usisaj, obriši, pospremi do krečenja, nek su svi siti, nek su svi čisti, nek je sve namireno. Uveče, konačno, serija. Facebook. Recepti za najnoviju dijetu. Ili za ultra – hiper – sreću. Ko da stigne da obnovi gramatiku?

JeR da?

Fotografije: www.pinterest.com
Izvor: Blacksheep.rs