Kad
sam bila Hajduk.
Danas će svi da se
sećaju tog dana. I kao što to biva sa senkama i bolnim sećanjima, izgledaće kao
da se nikada nije ni dogodilo. Kao da smo davno gledali neki film ili pročitali
knjigu. Kao košmar. Kao košmar iz kog smo se upravo probudili. Samo što ovde
nema olakšanja i rasterećenja jer je sve san. Samo što ovde ne može nikad da
bude olakšanja i rasterećenja – jer se sve stvarno dogodilo. Pre petnaest
godina.
Prvi udarac me je
zatekao nad notnom sveskom. Uvek u poslednji čas – domaći iz solfeđa. Drugi i
treći su me imali priljubljenu uz pod, očiju uprtih u majku. Posle toga sam
imala noć, minijaturnu devetogodišnju Dr House sestru koja se nije rasplakala,
i još minijaturnijeg brata koji sa punom snagom svih svojih pet i po godinica
ubeđuje komšije u skloništu da ne moraju da se plaše. Tata će ih sve spasiti.
Tata je bio tamo gde je pečurka crnog dima gospodarila nebom. I svi smo bili
sigurni da će svakog časa da naiđe.
Kada se agonija, koju
su krstili kako su hteli na televiziji, konačno završila, bio je juni. Tada sam
prvi put videla crveni pun mesec i svima u P. bilo je to znamenje patnje, krvi,
da ne kažem vidovdanskih muka.
A ja sam zapamtila kako
je mamin šef rekao: “Najveći dezerteri u ovom ratu su đaci”.
A ja sam zapamtila kako
sestru i mene usred grada zatiče sirena za vazdušnu opasnost, i onaj drugi
jednoličan zvuk koji je trebalo da nas uveri da smo bezbedne.
Zapamtila sam krpene
lutke koje sam pravila od starih pelena i njihovu dugu kosu od bakine vunice.
Zapamtila sam celu tu
nedelju pre čuvenog dana. Nadletanje aviona i helikoptera. Zabrinuta lica, i
šuškanja, i šaputanja u školi o tome hoće li stvarno biti rata.
Zapamtila sam kako dve
drugarice imaju kod kuće spremnu torbu za beg (Kuda – Nisu znale) sa konzervama
mesnog nareska i paštete.
Zapamtila sam da ću
večno biti nepravedna prema Grozdani Olujić i da neću pročitati njen roman
“Glasam za ljubav” do kraja – jer sam tog dana stala negde na pedesetoj strani.
Zapamtila sam najduži
raspust, gledanje u nebo bez razumevanja, tripovanje da su zvezde sateliti koji
nas špijuniraju, suludu priču o lokatorima, spavanje između brata i sestre na
francuskom ležaju, knjige iz kućne i
gradske biblioteke, tatu u uniformi.
Zapamtila sam da sam
pola sata pre prve bombe imala harmoniku na sebi, kaiševa vezanih maramom, jer
su mi preveliki. Zapamtila sam da sam sat vremena pre prve bombe stajala na
uglu ulice i pričala sa drugaricom koliko se ne plašimo – a umirale smo od
straha.
Zapamtila sam, najviše,
koliko smo se svi osećali kao heroji, koliko smo bili neustrašivi – jer oni
misle da smo mi mali, a mi znamo da smo veliki.
Možda bi trebalo da
pronađem tu svesku. Da, naravno da je postojala sveska.
I ne, nisam utripovala
da sam Ana Frank.
Postoji negde sveska,
kod mame i tate na tavanu. Sveska u kojoj u cela tri poglavlja raste ideja
jedanaestogodišnje Aske da napiše roman. O svemu. O nama koji smo bili. Ali na
onaj Gradimir – Stojković – način.
Jer smo, razume se, svi
mi bili tada Hajduk. I uglavnom, Indijanac. Ali smo svi znali da ćemo da
porastemo kao Himalaja.
Da ništa nikad neće
biti veće od nas.
Čak i od nas koji se
posle ’99. nisu više probudili.
Нема коментара:
Постави коментар