STROGO POVERLJIVO

Strogo poverljivo. Ljubav kao vojna tajna.

O ovome nikad nisam pisala. Nisam ni mislila. Ja sam jedna od onih koje vole čoveka, a ne njegovo odelo. Ili uniformu.

Možda se to baš i ne uklapa sa mojom prošlonedeljnom aktivnošću: sedela sam za mašinom, šila sam. Moja Dr House sestra kaže kako je samo pitanje trenutka kad ću da izmislim neki novi hobi ili idealno zanimanje za sebe. “Da mi kažeš da hoćeš da tucaš kamen, ne bih se iznenadila!” Posle onog “kad porastem biću” dugačak je moj spisak: pisac, staklorezac, profesorka, službenica na naplatnoj rampi, Ejpril O’ Nil, rudar, krojačica… Šareno, baš šareno.

Kroz moje odrastanje su se nadmetale dve želje – pitalice: da li da nešto stvorim ili da dostignem, steknem? Da li više vredi haljina koju sam sama skrojila i sašila ili ona iz fensi izloga sa pozamašnom cifrom na etiketi poznate marke?  Da li je ukusnije jelo koje ti serviraju u ekskluzivnom restoranu ili kiflice od prvog uspešno zamešenog testa? Da li će prijatelja više da obraduje ručno napravljena čestitka ili neki skupo plaćen poklon?

U međuvremenu sam naučila da u životu ne mora sve da bude ili – ili. Da možeš da šetaš između dva pola svojih želja i da dopustiš nekad da želja izabere tebe. Ono najveće što me je u životu odredilo nisam birala. Ne znam da li sam bila nasumični izbor u nekom velikom bubnju, ali verujem da sam lutriju dobila. Da sam nekome premija. Da je moj život moja premija. Uključujući tuđa mišljenja koja nisam tražila, a koja u P. moraš da čuješ i saslušaš.

“Pitali me oficiri čija sam”. Evo spornog i problematičnog stiha. Kad živiš u varošici u kojoj je jedino sigurno radno mesto u vojsci – a u porodici imaš bar jednog takvog – ti si buržuj. Ili u mom slučaju, kako Đu kaže, sponzoruša. Ako si iole osetljiv na sašaptavanja ili na to što ljudi ne gledaju svoja posla, lako možeš da se postidiš zbog vrednosti u koje veruješ i koje čuvaš.

Umesto ponosa i glave koju ćeš da podigneš visoko, na kraju, gledaš da nekako gurneš u neko svoje sveto ćoše ono što misliš. Sve ono što osećaš. Jer se danas na sve “pljuje”. Jer danas ne možeš da budeš ponosan – a da ti se ne podsmehnu. Hvalospevi su lažni, patriotizam sredstvo oportunista.

Odrasla sam u buržujskoj porodici, kao dete vojnog lica devedesetih sam svakog dana jela čokoladu, tata mi uopšte nije bio u ratu, mama se uopšte nije brinula. Udala sam se za oficira. Sad sam sponzoruša “koja troši pare”. Svaki dan jedem čokoladu, Žmu uopšte ne ustaje u ranu zoru, ja se uopšte ne brinem. A da slika bude kompletnija i moja Dr House sestra je “pošla mojim stopama” – i ona se udala za oficira.

Kad poskidam sa sebe podsmešljive rečenice o tome kako sam u životu navikla na naređenja – ovo je strogo poverljivo: niko ne može da mi uzme ono što imam. Nikad ih nisam pitala kakav im je posao. Nikad nisam zamišljala kako su napolju na pljusku ili kako ih peče sunce. Nikad se nisam pitala da li se oni brinu. Kad se ja zabrinem kažem Žmuu u šali: “Nisi mogao fiziku da studiraš? Profesor da budeš?” Svi se pravimo da je to običan posao. Da je to obično zanimanje. Namerno zaboravljamo da je to poziv i da vojnik  “nije čovek kao drugi ljudi”, kako je rekao Crnjanski.

Reći ću vam u strogom poverenju. Moja je ljubav vojna tajna. Moja je tajna vojna ljubav.

Ja sam jedna od onih koje vole čoveka, a ne njegovo odelo.

Sa i bez uniforme, oni su moji heroji. Njihova srca imaju činove. A u mom srcu je ponos na maksimum.

Fotografije: www.pinterest.com

Izvor: Blacksheep.rs