BELE PLOČICE

Obične bele pločice.

Prošlo je skoro godinu dana kada sam se zagrcnula od smeha u centru P. – a pošto mi je Nora ispričala anegdotu sa posla. Na pauzi za ručak se raspravljalo o nekadašnjim kolegama, lekarima opšte prakse, stabilnom bračnom paru. Prošlo je mnogo godina kako su se odselili iz P. – a u Beograd. To je već dovoljan razlog da se misli da su im u dugogodišnjem radu cvetale ruže. Ona se penzionisala i čuva unučiće, a i njemu se smeši penzija za koju godinu. Sada baš uživaju. “Uživali su oni i dok su radili da ti kažem. Svako leto more. Te Grčka, te Egipat, onomad i Španija. Ih, a tek kongresi, seminari, pola Evrope obiđoše! Ona je bila i u Švedskoj!”, značajno je pričala jedna koleginica. Svi su klimali glavom, zamišljeni nad svojim sendvičima, a onda ona reče: “A bila sam kod njih prošle godine. Stan k’o stan, ništa specijalno. A u kupatilu, znate, i dalje im stoje one obične bele pločice!”

Nora i ja smo se divile tim običnim belim pločicama. Jer su bele pločice, obične bele pločice, uspele da stišaju sve nezadovoljne misli, zavist, ljubomoru ili jednostavno zamišljenost svih koji su pravili tu pauzu za ručak. Obične bele pločice u tuđem kupatilu obrisale su sve neuspehe u njihovim životima. Uspeli su samo oni koji su prevazišli obične bele pločice.

Ne znam da li je ovaj narod do te mere osakatilo siromaštvo da bogatstvo vide samo u materijalnom, ali taj trend sticanja i podizanja što većih kuća, većih od komšijine, razume se, ne prestaje da bude popularan. Samo nek je bolje, samo nek je veće, samo da svi vide. Uvek sve treba. Uvek nešto fali. Prođe život u menjanju pločica, farbanju fasade i zidanju novog sprata.

Taj “manir sticanja” te određuje u društvu. Možeš da budeš uspešan profesor, umetnik, lekar, tvoj uspeh ne postoji ako živiš u nesređenoj kući, ili ne daj Bože, kao podstanar. Izdao si knjigu, imao izložbu fotografija, pišeš za novine ili radiš kao voditelj, nije to uopšte bitno ako su ti u kupatilu obične bele pločice.

Sa druge strane, svakog dana nas bombarduju motivacionim tekstovima i reklamama. U knjižarama su priručnici iz popularne psihologije popunili najmanje po dve police. Tik uz Čehova i Crnjanskog. Ako nije knjiga, onda je film: ostvari svoj san! Sledi svoje srce! Oslušni svoju dušu! Teži svojim ciljevima! Pa, opet, ostvari svoje snove (zašto bi se zaustavio na jednom snu?)!

A kako, pitam se ja? Kako prosečan građanin/ka ove zemlje da ostvari svoj san? Velike stvari u životu zahtevaju veliko vreme, velike obaveze, bezrezervno predavanje i posvećivanje. Kako između dva ispita, ili dve knjige, ili jednostavno, između dva pranja sudova možeš da ostvariš san? Da postigneš ono Veliko? Kako da jurišaš na svoj Kongo kad si obećala Žmuu da ćeš da napraviš palačinke? Ili kad nisi zalila cveće? Ili kad te čeka gomila veša za peglanje?

Na kraju prvog filma o Montevideu mali Stanoje kaže: “Život je kada imaš san i kada veruješ u njega. A kada snovi postanu stvarnost, pobedio si vreme. I sve što je bilo nekada davno još uvek traje. I smrt više nije kraj života. Nema kraja.”

To je definicija Velikog u životu. To i ona Lenonova o tome kako se život dešava dok mi krojimo planove.

Jer na život, nažalost (ili na našu sreću), ne možemo da stavimo pauzu. Šta god radili, vreme će da teče. Treba da izabereš čime ćeš da ispuniš to trajanje. Na kraju, gde god bili, moramo biti zadovoljni onim što imamo. Ali tako da uvek težimo boljoj verziji sebe.

Na tom putu biće mnogo onih koji veruju u “obične bele pločice” i u pravila o tome koje godine su za šta pogodne u životu. Na tim se stanicama ne vredi zaustavljati.

Kad se pokolebam ili prepustim svakodnevici, Žmu me povuče za rukav. On veruje u mene čak i kad ja to zaboravim. Podseti me da napravim palačinke, ali i da treba da stignem u Kongo. To je jedno veliko buđenje, da vam kažem. A kad se probudiš, ne razmišljaj o tome kako da ostvariš snove. Treba da ostvariš svoju javu – snovima.

Fotografije: www.pinterest.com

Izvor: Blacksheep.rs