Lein brat je obožavao
da nas pecka: „Za ženu je fakultet tranzicioni period – sa roditeljskog na
muževljev budžet“. Tada, pre zilion godina, to nam je bilo smešno na to – meni
– neće – da – se – desi – smešno – način. Sada, zilion godina kasnije, obe smo
u istom sosu. U svakodnevnoj krizi zbog završnih ispita i sasvim ušuškane u
svoj običan neobičan život.
Da nije pritiska koji
me pritiska do diplome, ja bih savršeno živela život domaćice iz pedesetih. Ono
gospođa gospodina Žmua kuva, pere, usisava, pegla, pije kafu sa drugaricama i
ti fazoni. To je bio muško – ženski sistem koji je bez problema kuckao u svetu.
Sve dok emancipacija nije s*ebala ženu.
Ali meni prija i
domaćinstvo i obrazovanje. Georgova mama me je pitala: „Jesi li ti crna ovca
samo u P. ili inače?“
A odakle ja to da znam?
Mislim da bi me svud pratilo ovo što mislim i što jesam. Ponekad mi se čini da
ne bih nigde mogla da se smirim. Da ne postoji svet u kom bih mogla da se
skrasim. Iako izgleda kao da sam se baš ovde skrasila. Bogu hvala na ispitima.
(Ili samo hvala mojoj lenjosti i temeljnosti u radu koje su me združenim
snagama dovele ovde). ‘Ladno će da ispadne da je to moja dinamika u P.
Nego, sinulo mi je.
Zašto čovek između onog što želi i onog što mora (i da li uopšte mora?!) uvek,
na kraju, završi sa onim što mora? Bolje da se ovo “mora” pretvori u južna
mora. Pa da zaplovimo u plavo. Da jurimo horizont, jer se tu ljube nebo i more.
Poželim da plivam, a nisam baš najbolji plivač i bojim se dubine. Poželim one
šašave koktele sa šarenim cevčicama i kišobrančićima. Poželim pesak između
nožnih prstiju iako mi, realno, uvek ide na živce. (Čim pomeneš živce, u ruci
se stvori pivce.) Pa poželim da se čuje samo muzika koja te ljulja poput mora.
Ili vetra na ljuljašci, ako si lagan. Ja nisam. Poželim da sam lagana. Kao kad
sam imala osam godina pa me za Svetog Savu vetar oduvao od škole do kuće.
Imam li opravdanja za
maštanje i izmaštavanje svačega kad me stvarnost ćuška u rebra julskim rokom, i
nekim drugim, mnogo većim životnim stvarima? Opominje me puna sudopera. Prva
pomisao: “Dobro. Operi te sudove i sedni, napiši blog o tome.”
Volela bih da sam
sasvim opuštena kad negde kasnim, ili da ne osećam nelagodnost kad se dvoje u
mom prisistvu raspravlja/svađa/rešava problem. Volela bih da postoji neko
pravilo koje će da kaže: imaš prava da se rastužiš, imaš prava da se sapleteš,
imaš prava da nekad presoliš ručak, imaš prava da ne usisaš tepih. Volela bih
da postoji ceo pravilnik koji će da kaže: nema pravila, jul je, leto je, uživaj,
bre!
Bilo bi lepo kad ne bi
dežurni dušebrižnici raspredali satima o tome kako si jadna i očajna domaćica,
jer voliš da ti je kuća cakum – pakum (iako retko to jeste) ili da si
beskrupulozna karijeristkinja, jer upisuješ treći master i citiram: “nemaš ni
kučeta ni mačeta”.
Ovo je jedna od
situacija u kojima sam do ušiju besna na Crnjanskog. Žalio čovek što je muško.
Kaže, veće tuge nema. Nisi ti, brate Miloše, bio žena. Nemaš pojma šta pričaš.
Neka sam ti rekla. Opet
sam počela sa slovima da se svađam.
Idemo iz početka. Kako
urediti haos?
Prvo, uskladiti želje.
Ako mogu, neka se rukuju, zagrle i poljube u znak pomirenja. Pa da se krene u
njihovo ostvarivanje. Red jedna, red druga. Da svi budu zadovoljni. Postaviš
sto za ručak, kariran stolnjak i ukusno jelo u četvrtastim tanjirima. Jelo neko
francusko. Ili domaća sarma, što da ne? Onda za užinu čitaš Hemingveja. Uz kafu
poslužiš ratluk. Pa uz sledeću kafu završiš onu priču koju već četiri meseca
pišeš. Počneš novu. Onda Žmuu rodiš četvoro dece. Pokloniš im svet i čitaš im
bajke. One koje su već napisali i one koje ćeš napisati. Izveštiš se u kuvanju,
ali ideš i na trčanje – ako ti se trči. Sam sebi udaraj ritam. Neke stvari se u
životu dese kad želimo, neke kad ih nismo očekivali. Kad god došle, moramo da ih
prihvatimo.
Ja bih sad da prihvatim
jedno more, talase i hladnu vodu u čaši. Bez cevčice.
Ja bih da se bar na
neko vreme uredi ovaj haos.
Jer i crne ovce
zaslužuju da odmore.
P.S. Oprala sam sudove.
Fotografije: www.pinterest.com
Izvor: Blacksheep.rs
Нема коментара:
Постави коментар