Budim se u podne sva u
suzama. Prespavala jutro u zatvoru.
Moj um se lepo prošetao
iza rešetaka. U san se umešala i britanska politika, u posetu mi je došla
engleska kraljica, neki hobit od advokata i Žmu. Kako se činilo, vozila sam, udarila
nekog čoveka, on je preživeo, zdrav , prav, a meni se smeška zatvor – tri
godine.
Uf.
Već vidim, Žmu mi
donosi laptop u ćeliju. Laptop i knjige. Gledam u prozorče sa rešetkama i
pokušavam, stvarno se trudim da ne zaplačem. Tri godine. Tri godine. Ama,
zašto?
Bitno, čovek je živ.
Bitno, svi su nepovređeni, mislim. Dobro, kažem. Kad li će to saslušanje da
čujem šta će biti sa mnom? Ali svi već šuškaju: najmanje tri godine. Najmanje.
Pakujem knjige,
smišljam kako da ne padnem u depresiju i kažem: “Pa, dobro. Uvek sam kukala
kako mi treba vremena. Evo, sad ću konačno imati vremena da pišem. Da učim i da
pišem.”
Gledam u Žmua, čovek se
sprema da ide. Ističe vreme za posetu. Tako će odsad da izgleda naše vreme?
Meriće ga zidni zatvorski sat? Muka mi je. Spremam se da mu kažem da je najbolje da ide, da se lepo
razvedemo, i ćao. Spremam se da kažem, a gušim se. I onda vidim, nešto mi je
neobično svetlo u zatvoru. Jao, izgleda da sanjam. Jeste, sanjam. Dobro je, ne
plači. Vidi, vrata naše spavaće sobe. Budi se. Probudi se. Budna sam, a i dalje
plačem. “Nećeš ti više za volan.”, pomislim. Sednem na krevet. Grcam. Žmu je
već ustao. Na putu do kafe i njegovog zagrljaja, negde na pola hodnika, u teme
me udari misao: “Pa, dobro. Uvek sam
kukala kako mi treba vremena. Evo, sad ću konačno imati vremena da pišem. Da
učim i da pišem.”
O, Bože. Nisam
normalna. Kakav volan, meni bi trebalo zabraniti da hodam i mislim. Ili barem
da komuniciram sa samom sobom. Ne znam iz kog razloga pre treba da se zabrinem
za svoje zdravlje. Da li zato što tražim (i nađem!) dobro u svakoj situaciji,
pa makar to bila i zatvorska kazna od tri godine; ili pomisao da ću imati
vremena za učenje i pisanje samo ako odem u zatvor? Šta se desilo sa dobrim
starim “Ne”?
Čini mi se da sam
zaboravila da ta reč postoji. To je čuveni balkanski sindrom – svud stigni, sve
uradi. Ako kažeš “ne”, pokazuješ nepoštovanje. Ako kažeš “ne”, uranjaš u
egoizam. Ako kažeš “da”, svi drugi će imati korist. Ti ćeš verovatno samo
žrtvovati svoje vreme i sebe, ali nema veze. Žrtve su ovde na ceni. Opevaju ih
uz gusle.
Ko ti brani da učiš i
da pišeš? Hm. Samu sebe ukočiš. Uvek postoji bitan razlog. Puna sudopera.
Neusisan tepih. Večera za goste. Proslava rođendana, slavska proslava, bilo
kakva proslava.
Ali to jednostavno “ne”
kao da nije dovoljno. Nije teško da se kažu ta dva slova, ne. Problem je u onom
čuvenom nastavku. Jer je velika razlika između “ne mogu” i “neću”. Ako se i
desi da kažeš “ne”, uvek će to da bude kao “ne mogu”. Sistem ti odmalena savija
kičmu i kaže da je “neću” nepristojno, ružno, sebično. E, ako nešto već ne
možeš, onda to nije do tebe. Lepo te potapšu po glavi: “Nisi ti kriv što si
nesposoban. Nema veze što ne možeš. Bitno je da hoćeš.” Kako rasteš, hoćeš da
dokažeš svoju sposobnost i tako se sve više udaljavaš od “neću”. Tako se
udaljavaš od egoizma, ali i od svojih želja, od svojih snova. Kad to shvatiš,
pa počneš svima na sve strane da odričeš, uzalud ti višegodišnje pristajanje na
sve i svašta, odjednom, većeg egoiste od tebe na svetu nema. Opet mogu da
poentiram sa “svijetu se ne može ugoditi”, ali NEĆU.
Zašto bi svetu uopšte
ugađao? Zašto ne bi radio ono što osećaš i želiš, ne škodeći ni svetu ni sebi?
Zašto ne bi svetu doprineo, ne razmišljajući o tome da li će svet to da vidi
ili shvati?
Za vreme strašnih
majskih poplava društvenim mrežama se proširilo ono “Pomaži i ćuti!”. Velika
istina, da. Ali ja sam sve vreme mislila: Pomaži! Pomaži! Pomaži! Ne zanima me
tvoj motiv, ne zanima me tvoj razlog. Samo pomaži. Reklamiraš se? Iskupljuješ
svoje grehe? Velikodušan si? Dobra duša? Empatičan? Ne zanima me sve dok
pomažeš, sve dok tvoja dela delaju umesto tvojih reči. Ako ti treba da o tome
pričaš, pričaj. Samo ne prestaj da pomažeš.
A ovi što pomažu i ne
pričaju neka ne misle na ove prve. Da se korisna energija ne troši na
nepotrebne stvari. Nepotrebne kao što su rasprave o tuđem egoizmu, o tuđem
neću, o tuđem ja – pa – ja – sindromu. Živi slobodno, ne gazi slobodu drugoga.
Pročitala sam o Miki
Antiću: “Ima ljudi koji su sami sebi himna.”
Eto, tako treba živeti.
Kad ti je tesno među ljudima, kao u zatvoru, a ti rasti u visinu. Sebe
nadrasti. Ne da izazoveš zavist, već da napraviš hlad. Velika dela mogu da
ogovaraju, ali im ne mogu oduzeti veličinu.
I pažljivo vozi. Jer te
u zatvoru mogu posetiti engleska kraljica i hobit – advokat.
Fotografije: www.pinterest.com
Izvor: Blacksheep.rs
Нема коментара:
Постави коментар