U kratkoj šetnji kroz
svoju ulicu Paša je čuo dve komšinice kako razgovaraju.
– Čekaj, je l’ umrEo
taj i taj?
– Jeste, jutros.
– Znači… Počelo je. –
Zabrinuto je rekla vremešna komšinica.
O čemu se radi i šta je
počelo, Paša je dobro znao, ali opet nije mogao da se ne nasmeje. Počelo je: počinje
da umire generacija u komšiluku.
Koliko mlade godine
umeju da budu okrutne pokazuje nam relativitet vremena. Kada idemo u osnovnu
školu mama, tata, srednjoškolci i studentarija – svi su veliki, odrasli ljudi.
To je prokletstvo žablje perspektive. Mislimo da je suština stići do srednje
škole, do osamnaestog rođendana, do fakulteta ili posla. I da su to stanice
odraslosti, zrelosti. Ali kad tu stignemo – vidimo koliko žaba može da pogreši.
I dalje su nam ljudi preko trideset i četrdeset stari, a mi nikako nismo svesni
svoje mladosti i lepote.
Pozne dvadesete te
nauče da nema ništa strašnije od cifre 30. Dok se do toga ne dođe. Verujem da
tada postane nebitno. Da se strah zameni sa 40. Sigurno je zanimljivo onom ko
diktira taj tempo: živi tako da juriš svoju sreću (koja je u budućnosti),
istovremeno se boji godina koje su ispred tebe. Paradoks za paradoksom. Samo
tako se izgleda može napred.
Razmišljala sam. Možda
se bojimo starenja samo zbog smrti koju su nam obećali kao njen rezultat. Ili
nas je strah da će smrt preteći starenje? Da nećemo sve stići? “Jer dok postojimo mi, nema smrti, a kad dođe
smrt, tada više nema nas.”
Pitam se, kad tako pred
sobom ogolimo dušu i obećamo da ćemo misliti samo na svoj mir, na radosti, na
to da se “sve stigne”, da li već tada znamo da će nas prvi neuspeh skloniti sa
tog Carpe – diem – puta. Da li se, ipak, svi samoobanjujemo do trenutka kada je
već prekasno?
Čega se bojimo? Smrti
ili umiranja do smrti? Sve što okupira našu svest i pada kao zavesa na naše
strahove – oberučke prihvatamo! Internet, televizija, filmovi, spotovi, igrice,
razgovori o ljudima koji nisu prisutni – sve su to sportovi koji nas otupljuju,
uspavljuju našu svest i ne daju nam da se plašimo. Da mislimo na ono čega se plašimo.
Dok nas ne probudi grmljavina pre pet ujutro.
Kao mene jutros. Kao
moja prestravljenost Žmua. (A Žmua ništa ne može da probudi pre alarma).
Nekad se jednostavno
neke grmljavine dese da bi nas probudile. Prvo sevne, osvetli nam nebo i put. A
onda se čuje. Jasno, zapovednički strogo, preteće mumlanje.
Odjednom sve postane
jasno. Jer je važno samo ono na šta se prvo pomisli. Moja grmljavina se uplela
u moje šake i obgrlila Žmua. Strah. Kao da imam četiri godine. Kao da imam
sedamdeset četiri godine. Kao ovih celih dvadeset sedam.
Posle njegovih reči
nije više bilo bitno koliko dugo će da grmi. Svi gromovi su se ugasili u kiši.
Umesto straha osvojila sam ptičju perspektivu i videla da ću prespavati prvi
alarm. (Jer je jedan zagrljaj dovoljan da opet utonem u san). Iz te ptičje
perspektive videla sam da ću na drugo zvono istrčati iz kreveta u kuhinju da
skuvam kafu. Da će kiša da pada celo jutro. Da neću više da se plašim. Jer je
suština u borbi i suočavanju sa olujom. Jer se on ne plaši. Jer to nije “onaj”
grom.
Dok pišem ovo pljusak
nema poverenja u moju veš mašinu i pere ponovo tek raširenu odeću na žici.
Grmi. Naravno da grmi. Žmu je na poslu. Ali se više ne plašim.
Jer kad sevne – već je
gotovo.
Нема коментара:
Постави коментар