Počela sam da pripremam
diplomski rad. I sebe za to čuveno diplomiranje. Na kraju, nakon svih ovih
godina, nezaustavljivo sam jurila ka početku, prema prvoj godini i Narodnoj
književnosti. Prema svojim korenima.
Od svih dela srpske i svetske
književnosti odabrala sam svoju porodicu. Umesto diplomskog rada pripremam
folklorni projekat: vraćam se sa svojom bakom u njeno detinjstvo i mladost i
sve beležim Žmuovom kamerom.
Nije nam nepoznata
procedura, već smo se “snimale” na prvoj godini, ali ona opet ima tremu. Kad
završimo kaže kako je bila uznemirena. “Ćerko, popila sam lekovi da se smirim.
Ali ispalo je super, je l’ da?”
Smeškam se, mislim
koliko li je kamera za nju svetsko čudo i ne mogu da shvatim odakle trema i
strah. “Sad je ispalo bolje nego prošli put”, kaže. “Sad ima da bude deset
plus! Nije ovo običan ispit, nego završno, gotovo! I uvek ćeš da se sećaš na
babu! Uvek ćeš da imaš uspomenu!”
Ja ću i bez toga da te
pamtim, kažem.
“Znam, al’ ovako je,
ćerko, još lepše.”
Gledamo slike. Tražimo
koje ćemo da uključimo u rad. Nema ih mnogo. Cela dva albuma crno – belih
fotografija. “Gle ga moj otac! Je l’ ćeš i to da ubaciš? Eee, i moji roditelji
da izađu na to tvoje. I za njih da čuju ljudi.”
Priča mi, a ja ne mogu
da se otmem od lepote gole jednostavnosti života. Ne mogu da ne mislim na to
kako će moja deca moći da je vide i kad
mene bude bilo i kako će moći da čuju nešto o svojim prababama i pradedama,
čukunbabama i čukundedama. Mislim kako sam naterala slike da progovore i kako
su ti neki davni ljudi ipak sada živi – kako su išetali iz zaborava zauvek.
Unapred sam ponosna.
Unazad postojim. Ona je unazad ponosna, a unapred se seća. Preslišava se šta
još može da mi kaže, da li možda neku pesmu da mi otpeva, mora da joj je nešto
promaklo.
A meni se čini sve kao
da sam uzburkala neku mirnu vodu. Probudila sam u njoj neka davna vremena,
oživela joj roditelje, stričeve, braću, sestre, babe i dede. Opet je u svom
dvorištu petogodišnja devojčica koja traži od Bugara da joj daju malo pasulja.
Opet ustaje sa prvim suncem da vodi ovce na ispašu. Ponovo je umesila svoj prvi
hleb. Veze košulju za sebe i plete čarape za mladoženju koji samo što nije
došao. Pomalo se nada da će za nju da pita, da će da je traži od njenog oca. Cele
joj jeseni stižu njegova pisma iz vojske bez obećanja.
Ispraća novembar
gledajući u mantil moga dede, čoveka kog prvi put vidi u životu. “A on bio lep,
visok, pa obuk’o taj mantil! Pravi građanin! Nisam ni znala da je doš’o mene da
traži.”
Nije znala, al’ je po
nju došao, našao je i odveo. Izašla je u venčanoj haljini iz očeve kuće i u
njoj ostavila ljubavna pisma bez obećanja.
Odjednom, nije više
moja baba, dedina supruga, majka moje majke. Odjednom, ona je samo to:
dvadesetjednogodišnjakinja koja se udaje. Koja više nije devojka, a još nije
žena, nego negde između, na putu od svoje rodne kuće do kapije. Pod velom.
Pitam se da l’ je tada
mogla da zna šta je sve ispred nje. Pitam se da l’ joj je sve to bilo dovoljno.
I mislim kako nema jednostavnih priča, koliko god jednostavan život bio. I
mislim kako nema malih ljudi, ni malih života, sve dok ima onog koji će o tome
da priča.
Pitam se koje to stvari
i ljude prećutimo. Da l’ išta stvarno zapamtimo? Da l’ sve stvarno zaboravimo?
“Mojoj majci umesto
maturske slike u izlogu”, na tu pesmu mislim celo veče. Jer posle ove diplome
koja mi sigurno ne obećava posao, ostaće mi ovakav diplomski rad.
Pravim svoj vremeplov i
spremam se da položim maturu nad svim maturama. Opet rastem. Ovog puta u
dubinu. Jačam svoje korene. Zbog grana koje tek treba da se razviju i naprave
sebi hladovinu.
Fotografije: www.pinterest.com
Izvor: Blacksheep.rs
Нема коментара:
Постави коментар