Ljubav
u “nedoba”.
Kada sam bila dete,
kućni telefon ne bi zvonio pre 10h ujutro, u vreme ručka i popodnevnog odmora,
kao ni posle 21h. Svaki poziv u “nedoba” slutio bi na najgore, i gotovo uvek bi
to i bio. Danas čovek nema pravo na svoje “nedoba”. Mobilnost se sa naših
uređaja prenela i na nas same: sada nedostuponost sluti na najgore. Pa, da l’
je to prirodno?
Mobilna mreža,
društvena mreža, nazovi je kako hoćeš mreža – stvori nam iluziju da smo bliski
sa našim prijateljima i porodicom. Stvarnost nam pokazuje da se često čujemo
ili dopisujemo sa onima koji žive na desetak minuta od nas. U bilo koje doba.
Nemamo više prava da se uspavamo ili da “isključimo ton”. Nemamo više prava na
dremku ili mir i tišinu posle devet uveče. Nemamo više ništa osim svoje
mobilnosti i dostupnosti.
Nedeljno jutro mi se
sakrilo u mehur od sapunice. Evo kako izgleda kad treba da opišem raj:
probudila sam se, oprala zube, navukla haljinicu. U kući je tiho. Odjednom,
stojim na pragu spavaće sobe i čujem cvrkut ptica. Na trenutak pomislim da je
pravi i onda shvatim da je Žmu pustio pesmu “Dobro jutro”.
Iako je davno svanulo
iznad Crkve Svetog Marka, (pa čak i u P.) on stoji u kuhinji i kuva mi kafu.
Pomislim kako bi bilo dobro da voda nikad ne provri, pa da mogu zauvek da ga
grlim. Ali pošto nismo od sladunjavog kova, kažem: “Bože, kakav divan prizor!
Od sad ćeš ti da budeš glavni u kuhinji!”
Smejemo se i dok pijemo
kafu imamo svoje “nedoba”. Od tišine stvorimo svoje male dragocenosti. Znam da
je Žmu divno raspoložen jer smo veče pre toga gledali “Casablanku”. Izgleda da
tako na njega utiču crno beli filmovi.
(To je malo zbog
odsustva boja, a malo i zato što ni kod njih telefon ne zvrnda non-stop, pa
ljudi imaju želju da oboje svoj svet i da se više gledaju u oči.)
Razmišljam, od kog
treba da otkupim naše vreme za gledanje crno belih filmova.
Imam želju da skuvam
kafu, pustim neki crno beli film i kažem: “Žmu, mislim da je ovo početak jednog
divnog prijateljstva.” I on će da se oduševi, jer obožava Luija. A onda ćemo da
uživamo, “as time goes by”.
U ime svega modernog,
verovatno ćemo završiti u desetom redu bioskopa gledajući Megan Foks i Nindža
kornjače. (Stvarno nije fer što Ejpril O’Nil nije riđokosa). Ali kad već ne
daju crno bele klasike u bioskopu, možemo da se prisetimo detinjstva.
Nindža kornjače su
zimsko jutro, topao krevet i oblačenje za vrtić. Jedan rukav – dva minuta
gledanja. Drugi rukav – tri minuta gledanja. Pa mamina opomena da se ubrzam. Jedna
nogavica – dva minuta. Jasna vam je procedura. Nindža kornjače su Krang, Sekač
i modulaaaator. Izveštavanje Ejpril O'Nil za Kanal 6. I na kraju, Nada Blam,
Goran Peković, Nebojša Burović.
Ko zna, možda Nindža
kornjače Žmuu posluže kao inspiracija za akrobacije sa noževima dok sprema
večeru.
(Ako ovo ne uspe,
gledaćemo „Doručak kod Tifanija“. To će sigurno biti pun pogodak.)
Нема коментара:
Постави коментар