Žmu mi je uvalio u ruke
plinsku bocu i činiju sa kafom i rekao: “Idi na terasu i skuvaj kafu. I makni
mi se, molim te, iz kuhinje!”
O, radosti za moje uši!
Posle fotografije, akvaristike i stolarije Žmu je počeo da se zanima za kulinarstvo.
Daj Bože da ova faza potraje!
Sad smo pravi bračni
par. On lupa meso i secka luk, a ja kuckam ove redove. Moderan brak. Imali smo
mi već ove izlete u ono što želimo: u istoj nedelji ja sam sama okrečila
kuhinju, a on je umesio fantastičan hleb. (Realno, lepši je bio hleb od zidova,
ali smo ga pojeli, tako da sad to ne može niko da proveri).
Razmišljam, eto koliko
je lepo kad se oslobodimo nametnutih društvenih obaveza i etiketa. Kad svako
radi ono što voli. Kad svako voli ono
što radi. (Čisto sumnjam da je Bob Marli mislio da će neko ove reči upotrebiti
da bi ispričao priču o običnom danu neobičnog para u provinciji srpskoj, ali
dobro).
Zaboravila sam koliko
energije je potrebno da se pripremiš na odlazak na odmor. Jedna stvar je
sigurna, sada zvanično mogu sebi da potpišem dijagnozu: radoholik. Ko bi
rekao?!
Prošli odmor je bio
početkom jula prošle godine. Od tada do danas položila sam jedan vek srpske
književnosti, jedan vek svetske književnosti i sintaksu našeg jezika. Napisala
sam oko sto tekstova za četiri magazina. Tu i tamo objavljivala svoje priče i
poeziju. Kad bih brojala, a niko nije lud da broji, za godinu dana bih
izbrojala više od dvadeset hiljada pročitanih stranica.
Sad mi deluje nemoguće.
Kao da se nije meni dogodilo. Ali izgleda da sam od prokrastinatora stigla do
radoholika, ili sam samo unapredila svoj multitasking. Radi više stvari u isto
vreme, ali tako da sve bude kako valja. Zapisuj sve. Ne zato što pametan piše,
a budala pamti, već zato što pametan piše, a senilan ne može da zapamti. I tako
mesecima.
Žmuov odmor je više
puta odlagan i do poslednjeg časa nismo bili sigurni gde putujemo i hoćemo li
igde otputovati. Osim večite želje za odlaskom i svetom, na obale mora gurao
nas je umor i potreba za uspavljivanjem uz zvuke talasa. Poslednjih dana hvatam
sebe kako zamišljam zvuk i miris mora. Ili jednostavno, vodu. Mokra stopala.
Mokru glavu.
Rešeno je da odlazimo i
ja neću poneti ništa od tehnoloških čuda. Putujem bez mobilnog telefona. Idem
da se stvarno odmorim. Sanjam slobodu, neopterećnost, neomeđenost obavezama.
Sanjam plavo.
Žmu samo ponavlja:
“Jedva čekam”. I tako, s vremena na vreme, skuva ili smućka nešto u kuhinji. Ja
se zatrpavam sve više obavezama, da ostane što manje kad se vratim; žurim da sa
svima popijem kafu, bar na pola sata; pokušavam da se ubedim da ne moram ništa
da peglam i da će se sve ionako u koferu izgužvati.
A najviše mislim na to
kako mi je pun kUfer svega i kako mi treba odmor. Zato i odlazim, a vas
ostavljam u zdravlju. Da završite avgust umesto mene. U P. ili gde god da ste.
Kad isprazin ovaj “pun kUfer svega” i napravim mesta za nove stvari i sunce,
vraćam se da vam ispričam još neku avanturu Aske i Žmua.
Нема коментара:
Постави коментар