JA SAM ASKA

Lepo je rekao moj ujak, mi smo bambus država u kojoj bambus ne uspeva.

Kako ja to vidim. Postoje jednostavne, iskrene i stvarne misli. I postoje one druge (koje nisu nužno komplikovane u svojoj suštini), izveštačene i isfolirane.

Kada prođu praznici i prvi januarski dani ostane nam ljuštura od bunovnog i kvazibuntovnog izraza i onog – hoću – i – ja – da – kažem – protesta. Zašto se ponovo emitovala “Zona Zamfirova”? Po koji put “Lajanje na zvezde”? I da li je serija “Montevideo” novi “Bolji život” sa svojim beskrajnim reprizama?

Evo šta ću da vam kažem: ako vam se ne sviđa, postoji ono dugme na daljinskom, uglavnom crveno, iznad njega piše OFF. Ako isključite televizor, nećete se isključiti sa aparata za disanje!

Na primer, ja ne volim (ali savršeno razumem prodor zapadnjačkog rijaliti otrova na naše televizije), pa ih i ne gledam. Bunim se, da, svaki put kad mogu – ali znam da je to plan ovih odozgo da još gluplji postanemo.

Nekom odgovara. Da budemo glupi. Da se sekiramo za starletinu zadnjicu. (Mislim, da se ne prehladi).

Nekom odgovara da nas zamajava tom sintagmom – bolji život.

I onda nam puste “Lajanje na zvezde”. Meni je, bre, tih sat i po vremena “tuđeg” života dosta. Svaki put me nasmeje Baćevački tunel i svaki se put jednako zaljubim u Filozofa i Boku Kotorsku. Osvoje me dijalozi, pokretne slike, muzika. Zaboravim da je umro Nikola Simić, zaboravim da je umro Dragomir Čumić, zaboravim da je Dragan Mićanović ostario i da više neću bežati sa časova.

Isto je i sa Zonom. Moj Jug me uvek vuče Sremcu i Bori Stankoviću. Šta ću kad “na dijalekat” najbolje osećam.

Sa druge strane, svet je, razume se, pomahnitao.

Samo ne vidim dokle misli tako.

Uglavnom, priča se svodi na isto. Nije bitno ko je umro, zašto i za šta, već da o tome pišemo i polemišemo. Da se opet “oni odozgo” poigravaju našim glavama. Odjednom je dvanaest mrtvih u Evropi bitnije od dve hiljade mrtvih u Africi. Odjednom je terorizam ponovo (?) glavna tema. Odjednom se svi volimo, pa se svi mrzimo. Odjednom je najbitnije da l’ se piše srbski ili srpski.

Mi se glođemo, a oni kupe kajmak.

Šta me zanima? Kako to izgleda u stvari? Probudiš se ujutro, (ne) skuvaš kafu i kažeš: “E, danas ću da mrzim tebe zato što si iz Niš. Ću te mrzim zato što navijaš za Zvezdu, a ne za Radnički. Ću te mrzim zato što si iz P. Ću te mrzim zato što imaš bradu. Zato što si ćelav. Ću te mrzim jer si iz Beograda, jebote. Ću te mrzim što si Francuz. Ću te mrzim zato što imaš pare. Ću te mrzim zato što nemaš pare. Mog’ te mrzim što si iz Leskovac (ako živim u Vlasotince). Mog’ te mrzim zato što si s one strane Drine. Ću te mrzim zato što si me pogledao. Ću te mrzim što pišeš “ću te mrzim”. Mrzeću te zato što si pacifista. Mrzeću te jer čitaš. Mrzeću te zato što te ne razumem. Mogu da te mrzim jer slušaš narodnjake. Mogu da te mrzim jer slušaš rok. Mogu da te mrzim jer slušaš rok muziku, a na svadbi znaš sve narodnjake. Mogu da mrzim zbog svih razlika, u ime svih razlika.”

Kako se to probudiš, pa se setiš da treba nekog da mrziš?

Karolina me je pitala pre neko veče: “Kako podnositi tuđu mržnju?”

Valjda prvo poveruješ u to da je svaka mržnja u stvari ljubav za nešto drugo, suprotno od onog što se mrzi. Onda se nadaš da u toj neravnomernoj jednačini obe strane budu jake. Prva – ova koja (misli da) mrzi – da bude jača od tog otrova, da se trgne i seti da je uvek veće nešto stvoriti no uništiti. Druga – ova koju mrze – da bude jača od tog otrova, da ne dozvoli da postane žrtva samozažaljenja ili samoljublja.

U svakom slučaju, sve vreme moraš da se trudiš da se ne uhvatiš u onu staru klopku: “Mrzim te zato što me mrziš”.

Šta hoću da kažem? Glupo je da pustiš da ti razlike unište ovo sitno vreme disanja u (ovom) svetu. Razlike kažu: Nije nam dosadno! A ne: Daj da se poubijamo!

Na kraju, nećemo živeti hiljadu godina. Neće nas se sećati po tome koliko smo mrzeli, jeli, pili ili džempera obukli. A ako ovako nastavimo, bojim se da nas se neće ni sećati.

Možda nas samo spakuju u neki crni folder koji se ne otvara.

Svet je pomahnitao: čeljad besna, kuća tesna. Nikako da se opomenemo da postoje prozori, vrata, krovovi. Da je naša glava naša granica. Da moramo više da se igramo, a ne da se igramo bogova.

Ja sam Aska. Rastem iznutra, pa dokle stignem.

To je moja igra.

Fotografije: www.pinterest.com

Izvor: Blacksheep.rs