Žmu se vratio i
odjedanput je sve opet kao da nikud nije ni išao. Ne znam koliko to govori o
mom karakteru, a koliko o zidovima našeg doma, ali sve se njemu prilgodilo.
Konačno zajedno. Sa lakoćom smo uklizali u svoj život.
Jedini problem je bio
taj što je u P.-u postalo pretesno. Bilo je nemoguće disati sve te želje,
propuštene Nove godine i Božiće, predispitnu euforiju i postprazničnu trpezu.
Bilo je nemoguće disati, osujećen u svim namerama. Jer svet nije mogao da stane
da se nas dvoje odmorimo.
I onda smo izronili. Sa
273 mnv na 1758 nmv. Vikend – odmor, isplaniran u roku od dvadeset minuta bio
je nadohvat ruke. Ili da kažem skija.
Kum i Žmu su navukli
pancerice i kape i sjurili se na skijama niz Staru planinu. Kumi i meni su
skijaške staze izgledale malo drugačije. Babin Zub u epizodi: pešak-planinar na
skijaškoj stazi da budem. Ponovo sam se našla u ulozi izazivača sopstvenog
duha. Ponovo mogu isto da kažem: jedino jače od mog optimizma je moja
tvrdoglavost.
Kuma i ja smo dva dana
šetale po snegu, uspinjale se do vrha, spuštale se niz staze, glumile prepreke-zastavice
skijašima na crnoj stazi – a zapravo sve vreme bile na klackalici. Čudno je na
koliko načina može da se tumači rečenica: “Mi nismo normalne!” Između mog
ludačkog optimizma i kuminog realnog sagledavanja stvari uspostavila se
ravnoteža. Ravnoteža i sneg.
Dva dana bez stalne
mobilne mreže, računara i vesti. Dva dana beline, iskušavanja sebe i igranja.
Dva dana sagledavanja sveta sa visine.
“Ko
na brdu ak’ i malo stoji, više vidi no onaj pod brdom.”
Mogu
da vam kažem da mi u ovom teksobnom životu najviše fali taj iskorak iz sebe.
Pogled u nešto što je veće od svih nas (i naših teskoba) i što će ostati posle
nas da ga drugi vide. Čovek je veliki tek onda kad shvati koliko je mali.
Mi
smo ovog vikenda bili čačkalice za Babin Zub. Za mene je to dovoljno malo.
Нема коментара:
Постави коментар