Ko
je podesio ove časovnike?
“Kada ćeš prestati da
budeš tako nepopravljivo zaljubljena u svog muža?”, sa osmehom me je
zadirkivala Petra.
“Nikad, nadam se.”
I tad sam znala –
nikada.
Kako preživeti
bespogovornu zaljubljenost u Žmua s obzirom na njegovo višenedeljno odsustvo?
Radom. Zatrpavanjem
radom. Čitanjem, pisanjem, beleženjem, pa opet čitanjem, pisanjem.
Izveštavanjem sa događaja. Planiranjem događaja. Nespavanjem. Nekvalitetnim
spavanjem. Čekanjem preobučenim u nečekanje, u nemirovanje.
Čekanjem da me
sopstvena dinamika proguta.
Volela bih da ne moram
da spavam. Verujem da bih tada uspela da pročitam sve što nameravam. Možda bih
mogla da pogledam ta tri-četiri filma što mi čuče u folderu.
Volela bih da mogu samo
da spavam. Verujem da bi mi najviše prijalo da se probudim dan pre njegovog
povratka.
(Volim što nisam
kontradiktorna i konfliktna ličnost, a najviše mi se dopada onaj
vreme-je-relativno-aksiom.)
Evo kako bih definisala
to između – vreme: sporost, lenjost i mirno protezanje njegovog Žmuovog
neprisustva naglo se uskovitla i ubrza kad treba da napišem rad za master ili
da pripremim čas za V1. Nepravedno poigravanje kosmičkog časovnika sa Ejpril
O’Nil, rekla bih, al’ ko me pa šta pita.
Na sebe sam navukla
kapu, šal, rukavice, fotoaparat i gomilu obaveza i krenula u osvajanje dana. Na
kraju se svelo na isti scenario: moj dan brzo prođe, al’ Žmuovo odsustvo
nikad.
Pustila sam da me
sopstvena dinamika proguta.
“Moram da podelim nešto
s tobom. Znaš da mislim 300 na sat i to nikad nije bio problem. Ali sad je
nekako drugačije, kao da mi misli pretrčavaju jedna drugu. Mislim na više
stvari i sve je nedovršeno. Ne znam, kao da imam orijentiring trku u glavi.”
Sms poruka za moju Dr
House sestru pre 9h ujutro.
Zatekla ju je na putu
do posla, u busu 31, verovatno negde kod Hrama Svetog Save. Zadovoljno se
smeškala dok je kucala svoj odgovor:
“Konfuzija, a? Na čemu
si da i ja uzmem malo?
P.S. Da nećeš možda i
to pitanje sad da rešavaš?”
Nisu li mlađe sestre
divna stvorenja?
Interesantno je kako
njen sarkazam nađe put do mojih ranoranilačkih izmišljotina i pretvori ih u
sitne bezazlenosti. Odjednom, kao da sam dobila mapu za tu orijentiring trku i
bilo mi je lakše.
Moje misli su nastavile
da me prestižu, ali sam na licu imala osmeh.
Za svaki slučaj,
vratila sam se beleženju to-do stvari. Bacila pogled na kalendar: stigli smo na
pola čekanja.
Odbrojavanje do
zagrljaja može da počne.
Mole se satovi da
požure i kad ne učim.
Izvor fotografija:
pinterest.com
Нема коментара:
Постави коментар