VREMEPLOV

Vikipedija je rekla Ujaku da će u 2015. patentirati vremeplov. Rekao je: “Nema problema. Sednemo jedno veče i uz nekoliko litara vina ima da prođemo zadnjih 15 godina začas!”

Imalo bi šta i da se prođe, pomislila sam.

Ove nedelje sam uspela da zainteresujem živahne jedanaestogodišnjake da slušaju moje desetominutno čitanje pesme “Ženidba Dušanova” sledećim rečima: “Vidite, sada je 2015. Vratimo se u… Na primer, u 1815. Ravno dvesta godina ranije! “Ženidba Dušanova” je bila “Hari Poter” sredom uveče za našeg pra pra pra pra pra dedu!”

Izgleda da lude ideje prolaze u učionici.

“Hari Poter” je došao u pravo vreme za moje detinjstvo. Dovoljno rano da pročitam knjige kao dete, a opet dovoljno kasno da se ne istripujem da se tamo negde u Hogvortsu nalazi pismo kojim me pozivaju da narednu školsku godinu provedem kao čarobnjak. Da se razumemo, svašta mladom čoveku može da padne na pamet!

Da se vratim na vremeplov. Nije da imam toliko godinica da moram da evociram uspomene i žalim za nekim kao mladim danima. Ali. Da, ali. Bilo bi lepo kad bi postojao neki projektor i na njemu neko dugme, pa kad se zaželiš – jednostavno da pogledaš svoj život kao film.

Ne da proživiš ponovo, ispravljaš stvari i menjaš istoriju, ne, ne. Samo da, eto, gledaš.

Moj film bi bio, u tom slučaju, klasičan omnibus film. Jedna bogata arabeska reči i zvuka.

Arabeska nabacanih, a opet usklađenih motiva: letnja kiša, Vidovdan, SOAD na vokmenu u parku, engleska književnost, književnost, Vidovdan, poezija, trčanje, ljuljaška, autobusi, uzbrdica, nizbrdica, bicikl, P. Niš, Beograd, Krf, Žmu, uniforma, voda, čekanje, zagrljaji, Galija i galija, “kut u kom samoća se zbraja”, studentski domovi, studentske sobe, mirišljavi štapići, duvan, čaše, vina, rana jutra, svitanja, ponoći, gitara, “ja sam slobodan” imperativi, “ja sam bio pogrešan” slučajevi, jastuci, nothing else matters istine, ispiti, Đurđevdan, “Zona Zamfirova” na Božić, sms poruke, raskidi i rasprave, “ak’ me zoveš bil bum tvoj” pomirenja.

U tom filmu bih se mnogo smejala. Verovatno bih i pevala kad niko ne sluša ili su svi pijani pa im je svejedno. U tom filmu “obraćam pažnju na posljednju stvar i ne traćim svoje vreme”. Slušam radio i čitam Balzakov roman. Provodim ceo vikend čitajući. U tom filmu postoje šalovi od svile, improvizacione piksle, zadaci iz fizike i puškice za kontrolni. Česti su kadrovi čekanja proleća. Uglavnom su to kadrovi prvih visibaba i mokre zemlje. U pozadini se čuje cvrkut ptica (nijedan dobar film ne može da prođe bez cvrkuta ptica). Onda more. Odsjaj sunca na morskoj površini kao u Dučićevoj pesmi. Mir. Opsednutost svetskim bolom. Grebanje aliteracije u grlu: “vrh hridi crne trne”. I izlazak iz mračne faze izlaskom iz srednje škole. Tu je nerazumevanje za vsoku modu i oduševljenje visokom kulturom. Tu je shvatanje da kultura drugačija i ne može biti.

Film bi mogao da se pauzira kao i svaki drugi: da se skuva kafa, da se pojede neka voćka, da se operu sudovi, da se prostre veš, da se stvori neka nova uspomena.

U istu arabesku mogli bi da se utkaju različiti datumi, pa da se film prati kalendarski. Npr. da gledaš samo prve aprile ili rođendane, ili prve septembre.

Kad bi mi neko rekao da je snimio taj film i da mogu dag a gledam kad god hoću, znala bih da je mnogo moćan, pa bih zamolila za još nekoliko stvari: da ne postoji bol u leđima, da je uvek proleće ili leto, da imam dovoljno vremena da sve pročitam i da sve napišem, i da mogu da spavam svaki drugi dan.

A ako bi mogao da mi skrati ova Žmuova odsustva, odrekla bih se i putovanja u Hogvorts.

Toliko.

Fotografije: www.pinterest.com
Izvor: Blacksheep.rs