Za
šta smo se borile?
Kada dođe 8. mart ja
pomislim na Klaru Cetkin, pomislim na sva prava koja imam, na svoje
obrazovanje, na mogućnost da govorim, da pišem i da se bunim protiv provincije
u čoveku. Pomislim na pravo da budem čovek, žena, misao. Ali najviše mislim na
karanfile.
U stvari, najviše
mislim na osnovnu školu i na raskrsnicu na kojoj se u kofama šarene karanfili.
Ruže su bile skupe za devedesete.
Kada sam pošla u prvi
razred tog dalekog prvog septembra, sva radost je splasnula ispod moje bele
čipkane haljinice, jer su mi rekli da ću imati učitelja. Kakvo razočaranje i
strah! Pet odeljenja i četiri učiteljice, a ja kod učitelja! Očekivala sam
teror, udaranje packi lenjirom i strogost bez osmeha. Nismo još ušli u oktobar,
a stari učitelj Tisa me je ubedio u suprotno. I ta prva dva razreda u njegovoj
učionici, prve petice, tablice množenja i deljenja i “kosa tanka, uspravna
debela” urezali su mi se u srce. Kada nas je presrela strašna reč “penzija”,
mislili smo da sa njim i mi odlazimo iz škole. Ništa nam nije bilo jasno. Onda
su došle učiteljice. Tri za dve godine. Svaka je nosila isti dnevnik, ali je
drugačije ispunila naše školske dane. Sa azbuke i abecede preselili smo se na
prve priče i romane, a tablice množenja ušetale su u jednačine. Rasli smo.
Prava lepota tog
odrastanja i dalje stoji u onim kofama ispred škole, u mirisu karanfila. Prvo
je čas likovnog – ručno izrađene čestitke. Redom: za mamu, za baku, za tetku i
jedna krišom, za učiteljicu. Nacrtaš šta znaš, ali zna se da je to uvek vaza sa
cvećem i nespretna slova: Srećan 8. mart. Kod kuće to popravljaš, udešavaš i
čekaš sutrašnji dan. Na putu do škole: karanfil za učiteljicu. Ne zaboravlja se
ta slika – trideset karanfila na katedri i trideset ručno rađenih čestitki. Učiteljicin
osmeh i: “Pa, dobro, zašto ste se trošili, deco?”
Na putu do kuće opet
karanfili, ovog puta za mamu, tetku i baku. Cele nedelje miriše cveće iz vaze,
i one prave i nacrtane.
Naravno da je 8. mart
za mene bio dan da nasmejem svoje omiljene žene. Naravno da mi nije padala na
pamet Klara Cetkin i glasanje. Naravno da nisam znala šta je ravnopravnost.
Danas mi to poklanjanje
cveća izgleda kao: “Evo ti ruža što si oprala sudove posle posla.” Tu izroni
ona problematika praznika i rođendana, svi su odjedared prema tebi fini. Budi dobar
prema svojoj ženi svaki dan, ne izvlači fleke početkom marta. A i vi, žene,
probudite se malo. Sa pravima ste dobile nove obaveze, a starih vas niko nije
oslobodio.
Podelite to između sebe. Muškarcu neće da padne kruna s glave ako
jednom nedeljno opere sudove (osim ako mu je velika kruna). Kad može žena da
puca, može i muškarac da usisa dnevni boravak – a zajedno da se čuvaju deca,
menjaju pelene i na smenu ustaje preko noći.
Je li to toliko nemoguć
scenario?
Izgleda da jeste. Bar u
P. Jer se ovde “zna šta je muški, a šta ženski posao”! I na svako drugačije
ponašanje gleda se s podsmehom. To ostaje u krugu provincijske enigme koju ne
pokušavam da rešim.
Ove nedelje se vraćam u
detinjstvo. Idem do stare škole da vidim da li još neko prodaje karanfile i da
li mirišu na mamu, tetu, baku i sve tri moje učiteljice.
Mojim omiljenim ženama,
svim ženama i onima koje će tek to da budu: Srećan vam 8. mart! Volite sebe
svaki dan!
Нема коментара:
Постави коментар