Guten Tag, Olga.
Postoji ona stara izreka: “Čovek se uči dok je živ”. Kao dete mislila sam da se to uvek, nužno i strogo, odnosi na knjigu. Na šta bi drugo?
Onda počnu odnekud da izranjaju one filozofske izjave običnih smrtnika o nekoj životnoj školi, o snalaženju kroz život, o životu koji se nekako uvek svede na životarenje. Bude tu pesimizma u svakom zalogaju, optimizam je uvek u mrvicama, i to je razmera koja čini život tako istinitim i realnim, a opet dovoljno vrednim da, ipak, svi želimo da živimo. Da bolje živimo.
Biće bolje, neko viče. Nismo se ni rodili, mi – akteri ove priče, a izvesna gospoda su nas upakovala u jedan studijski album. Simboličnog naslova “Mrtva priroda”.
Bili smo u školskoj klupi, glupirali se – misleći da smo već odrasli i zreli ljudi. Pevala sam ludački kako se “zaljubim 5 – 6 puta u roku od tri minuta” i nisam lagala. Moj najveći porok je bila (i izgleda i ostala) ljubav. Posle toga smo sve mi bile devojke kojima se moglo verovati, jer nismo pušile Drinu bez filtera. Svaka od nas je, uglavnom, prošla kroz šmekersku priču “nisam prestajala da se foliram dok se on nadao i očekivao” i njenu drugu, obrnutu varijantu.
Nekada nismo mogle da se izvučemo iz “ljubavnih falsifikata”, a najveća prevara je uvek ona kad prevariš sebe.
Sa godinama se postepeno pojačavalo u glavi “pobeći negde, daleko što dalje”.
Na Birou za zapošljavanje su počeli da se nižu “pekar, lekar, apotekar, kolar, stolar, knjigovezac, staklorezac, vidar, zidar, daktilograf, i fotograf, i scenograf, i geograf” – a nigde socijalnog, zdravstvenog, ni redovne plate. Teško je bilo poverovati u onu “lepo je meni govorio tata – važna je škola”. Ali završavali smo je. Mislili smo, biće bolje. Važna je škola.
“Po korzou iste face besmisleno kruže” – besmisleno kruženje je uzelo maha, pa smo tako besmisleno izmaštavali te bolje dane, ili vrteli neke iste priče, razočaravali se što drugi završavaju fakultet na puškice, što se zapošljavaju preko veze. Besmisleni krug je uzeo u sebe iste nemaštovite fore “za muvanje”, devojčice su nafrakane ušetale u kafiće koje smo mi zaobilazile u njihovim godinama u širokom luku, nestalo je dobrih mesta za izlazak. Sve se svelo na ista besmislena lica.
Sačekao nas je “nikada duži put do kuće” u dve varijante: Nikada duži put do porodičnog doma i nikada duži put do (isplaćenja) stambenog kredita. Na kraju zbunjenog dana, teška glava na jastuku i “hteo bih da se okamenim” želja.
Dnevna štampa me opominje “na Istoku stare priče”. Preskačem stranice buduće crne hronike u svetu. “Na Zapadu ništa novo”.
Nemamo fabrike da truju okolinu, al’ zato imamo gole lutke s naslovnih strana.
Jedino bude sigurno da “ne znamo šta ćemo sami sa sobom”. Isprobali smo se u svim nivoima i oblicima sirotinje, pa nas je potkačila i čuvena ljubavna. “Ja ne umem u dvoje da trajem” su prekrstili u “ja nemam para u dvoje da trajem”. Ne, ne treba ti novac da voliš – ali ti treba da nahraniš decu.
“Možda je kamen dovoljno dobar?”
“Veliki uporno zezaju male”, a ti “mali” su najčešće najpametniji ljudi naše zemlje. I oni odlaze. U beli, vrli svet. Da rade. Da primaju platu. Jer je “tamo” važna škola.
“Ovde” možeš samo da misliš da si “neupotrebljiv”, “vreme je bez promene, uglavnom loše”.
Ja sam ludi optimista, sama sebi “pojas za spasavanje”. Držim se onog “svejedno mi je da l’ me pljuju, da l’ me ljube”.
Priznajem, “teško dišem uveče kad legnem”, ali verujem da ću da učinim da bude bolje. I da ću da “ostvarim san”.
“Zbunjenost nečim jačim da zamenim.”
Gute Nacht, meine Olga.
Zapamti, svako je sam sebi pojas za spasavanje.
Fotografije: www.pinterest.com
Izvor: Blacksheep.rs
Postoji ona stara izreka: “Čovek se uči dok je živ”. Kao dete mislila sam da se to uvek, nužno i strogo, odnosi na knjigu. Na šta bi drugo?
Onda počnu odnekud da izranjaju one filozofske izjave običnih smrtnika o nekoj životnoj školi, o snalaženju kroz život, o životu koji se nekako uvek svede na životarenje. Bude tu pesimizma u svakom zalogaju, optimizam je uvek u mrvicama, i to je razmera koja čini život tako istinitim i realnim, a opet dovoljno vrednim da, ipak, svi želimo da živimo. Da bolje živimo.
Biće bolje, neko viče. Nismo se ni rodili, mi – akteri ove priče, a izvesna gospoda su nas upakovala u jedan studijski album. Simboličnog naslova “Mrtva priroda”.
Bili smo u školskoj klupi, glupirali se – misleći da smo već odrasli i zreli ljudi. Pevala sam ludački kako se “zaljubim 5 – 6 puta u roku od tri minuta” i nisam lagala. Moj najveći porok je bila (i izgleda i ostala) ljubav. Posle toga smo sve mi bile devojke kojima se moglo verovati, jer nismo pušile Drinu bez filtera. Svaka od nas je, uglavnom, prošla kroz šmekersku priču “nisam prestajala da se foliram dok se on nadao i očekivao” i njenu drugu, obrnutu varijantu.
Nekada nismo mogle da se izvučemo iz “ljubavnih falsifikata”, a najveća prevara je uvek ona kad prevariš sebe.
Sa godinama se postepeno pojačavalo u glavi “pobeći negde, daleko što dalje”.
Na Birou za zapošljavanje su počeli da se nižu “pekar, lekar, apotekar, kolar, stolar, knjigovezac, staklorezac, vidar, zidar, daktilograf, i fotograf, i scenograf, i geograf” – a nigde socijalnog, zdravstvenog, ni redovne plate. Teško je bilo poverovati u onu “lepo je meni govorio tata – važna je škola”. Ali završavali smo je. Mislili smo, biće bolje. Važna je škola.
“Po korzou iste face besmisleno kruže” – besmisleno kruženje je uzelo maha, pa smo tako besmisleno izmaštavali te bolje dane, ili vrteli neke iste priče, razočaravali se što drugi završavaju fakultet na puškice, što se zapošljavaju preko veze. Besmisleni krug je uzeo u sebe iste nemaštovite fore “za muvanje”, devojčice su nafrakane ušetale u kafiće koje smo mi zaobilazile u njihovim godinama u širokom luku, nestalo je dobrih mesta za izlazak. Sve se svelo na ista besmislena lica.
Sačekao nas je “nikada duži put do kuće” u dve varijante: Nikada duži put do porodičnog doma i nikada duži put do (isplaćenja) stambenog kredita. Na kraju zbunjenog dana, teška glava na jastuku i “hteo bih da se okamenim” želja.
Dnevna štampa me opominje “na Istoku stare priče”. Preskačem stranice buduće crne hronike u svetu. “Na Zapadu ništa novo”.
Nemamo fabrike da truju okolinu, al’ zato imamo gole lutke s naslovnih strana.
Jedino bude sigurno da “ne znamo šta ćemo sami sa sobom”. Isprobali smo se u svim nivoima i oblicima sirotinje, pa nas je potkačila i čuvena ljubavna. “Ja ne umem u dvoje da trajem” su prekrstili u “ja nemam para u dvoje da trajem”. Ne, ne treba ti novac da voliš – ali ti treba da nahraniš decu.
“Možda je kamen dovoljno dobar?”
“Veliki uporno zezaju male”, a ti “mali” su najčešće najpametniji ljudi naše zemlje. I oni odlaze. U beli, vrli svet. Da rade. Da primaju platu. Jer je “tamo” važna škola.
“Ovde” možeš samo da misliš da si “neupotrebljiv”, “vreme je bez promene, uglavnom loše”.
Ja sam ludi optimista, sama sebi “pojas za spasavanje”. Držim se onog “svejedno mi je da l’ me pljuju, da l’ me ljube”.
Priznajem, “teško dišem uveče kad legnem”, ali verujem da ću da učinim da bude bolje. I da ću da “ostvarim san”.
“Zbunjenost nečim jačim da zamenim.”
Gute Nacht, meine Olga.
Zapamti, svako je sam sebi pojas za spasavanje.
Fotografije: www.pinterest.com
Izvor: Blacksheep.rs
Нема коментара:
Постави коментар