Kad je dete bilo dete

“Kad je dete bilo dete, nije znalo da je dete. Sve je imalo dušu i sve su duše bile jedna.”

Tad kad smo znali da smo ljudi, nismo mislili o tome da li je nešto drugačije od onog kakvim se predstavlja. Svet je bio naše igralište, a igra je uvek bila poštena. Nismo imali upalu mišića ili glavobolje zbog mozganja. Proleće i umor nisu mogli da se nađu u istoj rečenici. Nije postojalo nešto što se zove odsustvo. Nisam poznavala Žmua, ali sam u sebi prepoznavala ljubav za njega – jednom kad zbog mene meni dođe. Svet je disao između mojih pročitanih stranica i dva zvona za kraj časa.

Kad sam bila dete znala sam da je moja omiljena boja žuta. Znala sam da je moj omiljeni instrument violina (iako sam svirala harmoniku). Znala sam da želim da budem pisac kad porastem (a na trenutke mi se činilo da to već jesam). Kad sam bila dete moje omiljeno godišnje doba je bila jesen, najdraži meseci april i maj, a najbolji praznik Božić.

Nije mi trebalo mnogo da kažem kako najviše volim balade, da mi je najslađi sladoled od čokolade, a omiljeno jelo – pohovane paprike. Od voća najradije sam jela jagode i trešnje, a vodu nije mogao da zameni nijedan sok.

Omiljeni predmet u školi je, razume se, bio srpski jezik. Omiljeni sport – ako takvo nešto mora da postoji – odbojka. Baratala sam notama i obožavala muziku. Mogla sam da kažem da mi je omiljeni pisac Gradimir Stojković, knjigu nisam mogla da izdvojim. Strani film “Titanik”, domaći film “Lajanje na zvezde”.

Danas o svemu moram mnogo da mislim. Boje mi se prelivaju, instrumente uvek čujem u orkestru. Jesen se bori sa ovim aprilom, sladoled bih jela u svim ukusima, a pored trešanja i jagoda su se šćućurile ribizle, banane i kivi. Omiljeni pisac sad ima veliko društvo.

Pokušavam da izronim iz upale mišića i svakodnevne glavobolje. Pripisujem sve to čuvenom prolećnom umoru i još čuvenijem Žmuovom odsustvu. Pratim događaje u P. Izveštavam o njima. I znate šta? Ipak su u svemu što rade i dalje najiskrenija deca.

Prošla nedelja je imala svoje emotivne trenutke. Jedan od njih i moj rediteljski prvenac – ako se tako može nazvati rad na jednoj sceni “Gospođe ministarke” sa učenicima dramske sekcije.

 Petnaestominutno preseljenje na početak 20.veka. Dobrovoljna emigracija iz fiskulturne sale. Zvaničan izlazak iz učionice – do nekog novog radnog mesta.  Eto opisa jednog petka i rada na određeno vreme. Završetak jednog poglavlja.

Ponekad mi sve izgleda kao iščitavanje nekog dobrog romana. Jurim s vrha stranice na njeno dno i saplićem se između redova. Papir šušti kad prevrtanjem žurim do novih rečenica. A kad se neko poglavlje završi – to je uvek samo privid. Prepakivanje misli i događaja na neki ekonomičan način – da se napravi više mesta i da u jednu knjigu svašta stane.

Pitam se ko će ilustovati ovu knjigu i kad ću da zamislim svoje korice. Pitam se da li mogu da napravim neke tajne džepove za još tajnije misli. Pitam se kad sam zakomplikovala stvari i zašto sad o svemu moram duže da mislim.

Da li je odrastanje taloženje energije, misli i iskustva ili nagomilavanje neiskrenosti? Nisam sigurna da li je sve  kompleksno ili to samo nemam hrabrosti da sebi kažem da sad više volim plavu boju. Koliko je dobro što smo pobegli od svoje dečje jednostavnosti i kad je pravo vreme da se vratimo sebi?

Kako ćemo da znamo koji je instrument najglasniji u našoj pesmi kad smo zapušili uši?

Koja pitanja u vama budi prolećni umor?

Srbijanka Stanković