DAJ NAM SUNCA

Seneka je rekao: “Ko je svugde nije nigde”. Više mi odgovara to nigde no biti na bilo kom mestu bez njega. Bez Žmua, ne Seneke.

Posle 6 nedelja vraća se kući. Žmu, ne Seneka. Bili su to dugi dani, a ja sam ih upakovala u jurnjavu, u učenje, u šestu brzinu kretanja, mišljenja, stvaranja. Jer se tako prosto moralo.

Kako to uradimo sebi? Zaljubimo se tako da ne možemo da dišemo bez te osobe, a opet – dišemo. I da li je uopšte stvar u disanju?

Patetisanje, sentimentalno nadevanje nadimaka, držanje za ruke i srca. Tako to izgleda spolja. Dok te ne obuzme.

Iznutra, to je sfumato osećanja. Akordi omiljene pesme, sladoled od vanile, golicanje dlanova. I sunce. Mnogo sunca.

 A Srbi ionako rade na solarnu energiju. Prezimimo zimu kako prezimimo i onda izmilimo na ulice. Kum se pitao: “Gde su svi ovi ljudi bili prethodnih meseci? Da l’ je moguće da ne izađu iz kuće?”

Ispostavilo se još jednom da sunce izaziva sreću. Kuma se vozila u luna parku, jer je vožnja 50 dinara, Apu je ugrabila par dana u prirodi, moja Dr House sestra i Paša su konačno bili zajedno na Avali. Ujak se vratio iz Slovačke i podsetio da nije bitno što sam nadomak tridesete, jer nisam protraćila nijednu godinu dosad. Ilija još nije progovorio, ali mi je poklonio ljubičice.

Biti u maju počelo je da zvuči fantastično, posebno kad znam da će u prvim danima da se vrati kući. Žmu, ne Seneka.

Našem domu.

Meni.

Sa njegovim povratkom desiće se svitanja. Ona koja traju mesecima i greju. Sa njegovim povratkom desiće se svetlost. Jutarnja. Ona koja miriše na svežinu, tek pokošenu travu i bakin kolač. Nestaće svi nagoveštaji mraka, patetike i haotičnosti.

Desiće se proleće. Ono koje ne žuri u leto i sandale. Desiće se cvrkut ptica, onaj iz dečjih pesmica. Desiće se apsolutno sve, ali tako da se ne vidi spolja.

Iznutra – uronićemo u sebe, da izronimo još bolji. Jer je to prvi simptom ljubavi. To i sunce.

Srbijanka Stanković

Izvor fotografija:   pinterest.com