Kasandra vremeplov

“Posle dužeg vremena  uključimo TV. Upalim ga, kad ono Kasandra. Da se nisam resetovala u detinjstvo?”

Ovakva poruka pre 6h ujutro mogla je da mi stigne samo od Dr House sestre.

Naravno da bi nam prijalo resetovanje u detinjstvo. Njoj, koja je u prestonici i ne može više da spava koliko hoće, jer ide na posao i ima evropsko radno vreme. Meni, koja sam u provinciji i ne mogu da spavam koliko hoću, jer nemam stalan posao, ali imam klizno radno vreme.

Moje klizno radno vreme se kliza celodnevno. Svakodnevno. Ponekad se lažem da nedelja nije samo u kalendaru. Ali princip je isti. 

Kako napredujemo sa tehnologijom, pitanje je trenutka kad će biti moguće vratiti ljude na fabrička podešavanja. Ne baš tabula rasa – ali tabula rasa.

Kod moje Dr House sestre i Zoca (brata) to bi bila hand made klackalica u dvorištu, ljuljaška i celodnevna jurnjava i cika. Žmurke, jurke, ledene čike (ili deke?), “mućko jaje”, ringeringeraja i krađa krušaka u sumrak. Da ne zaboravim Kasandru.

Šta li je to u nama, pitam se, pa smo sposobni da poverujemo u tako naivan i besmislen scenario? Kad sad pogledam, to je klasično verovanje u bajke. U mogućnost srećnih završetaka. I srećnih trajanja. Verovanje u to da su loše stvari između dvoje koji se vole samo nesporazumi. I da je najveća ona ljubav umesto koje bi priznao krivicu i otišao u zatvor.

Ja se i dalje sećam tog kolektivnog šoka u sobi kad je Ignjacio rekao na klupi za svedoke kako je on kriv. Nismo bili kod kuće, već kod komšinice na selu i sve, apsolutno sve, bilo je drugačije i dovoljno strano, a dovoljno blisko da se zaprepastimo više nego što bi se očekivalo.

Koliko je to nizak horizont očekivanja osmogodišnjeg deteta kad može da poveruje u tako nešto? Da poveruje, da o tome misli do sledeće epizode (jer se naravno epizoda baš tu završila dramatičnom muzikom) i da sa ostalom dečurlijom o tome priča.

Onda, koliko su veliki ti ljudi iz produkcijskog sveta kad su u stanju da se dosete uvek novih glupih načina da nas uklope u masu?

Ne znam za vas, ali ja se sećam tog trenutka kad Kasandra treba da počne na TV-u. Naša ulica je uvek bila poput mravinjaka u kom se neprestano nešto dešavalo, galamilo, smejalo. Tada,  pet minuta pre nego da Kasandra počne, kao da je vani policijski čas. Nema nikoga!

Danas su retke takve serije koje nas u određeno vreme prikuju za televizor. Danas sami sebe kujemo internetom. Pogledamo četiri sezone jedne serije za četiri dana. Jer – napolju se ništa ne dešava, kažemo. Mravinjak je prazan. Nema galame, ni smeha.

Zatvorili smo se u sopstvene zatvore.

Ne znam samo umesto koga.

Možda će ova Kasandra, dvadeset godina kasnije, ipak da napravi neko novo čudo u Srbiji.

Da nas podseti da je život i dalje napolju i da su televizor i kompjuter i dalje samo kutije ili ploče.

Da je prošlo dvadeset godina.

Da smo odrasli.

Da moramo napolje – tamo gde su neki novi klinci. Tamo gde ljubav nije odlazak u zatvor.

Tamo gde smo i dalje deca.

Srbijanka Stanković

Izvor fotografija: pinterest.com