Friendzone

Ili nekad nije postojala srpska reč za ovo.

Pre fejsbuka nije postojalo nešto što se danas popularno zove frendzoun i još popularnije prevodi kao prijateljska zona. Postojale su devojke zaljubljene u svoje drugove, da. Postojali su i mladići zaljubljeni u svoje drugarice, da. Ali se o tome nije raspredalo i nije se baš toliko obelodanjivalo.

Sada je fejsbuk preplavljen fotografijama na kojima su napaljeni tinejdžeri – grle se, ljube, puće, on nju nosi, ona njemu čupa obrve i ti fazoni, a u opisu stoji: #bestfriend #najbolja #najlepša #carevi #ljubavnajveća.

Komentatori pomažu “palom bratu” da je smuva. Uglavnom mu kopaju dublju raku. Dakle, komentari su uvek: jao što ste slatki, pa deset hiljada smajlića i srca. O stikerima da i ne govorim. Onda sledi sindrom misice: hvala, hvala, hvala, thanks, hvala. I tu se neko i prevari pa napiše kako sluti vezu na vidiku – ona odlučno kaže ne. Kao Tito ’48.

Pokušaj izlaska iz “prijateljske zone” nije uspeo.

Ona ostaje neprikosnovena kraljica na njegovom pijadestalu. Nema devojku, a i kad je ima, zbog “najbolje drugarice” će je uvek ostaviti na cedilu. I čeka trenutak kad će ona u njemu videti nešto više od evnuha.

U obrnutoj situaciji – devojka zaljubljena u druga – situacija može da napreduje. Za to postoji novi termin: friends with benefits. Svi znamo o kojim povlasticama je reč. Kao što znamo da je nivo samopoštovanja kod žene obrnuto proporcionalan nivou zaljubljenosti.

Elem. Ispada da danas, zbog fejsbuka, sve može. Ali: što češće se (patnja) na fejsbuku vidi, to su veće šanse da nikad ne prestane.

U čemu je problem?

Nekad, pre fejsbuka, nismo jedni drugima lepili etikete kad se zaljubimo u svoju drugaricu/druga. Umesto deklaracija, zavlačili smo se u svoje pećine i lizali svoje rane uz beskonačno preslušavanje Balaševića i Bjelog Dugmeta. I nekako te je bilo sramota da te neko ne provali kad pevaš pesmu Maje Marijane “Bio mi je dobar drug”.

Kad malo bolje razmislim – Maja Marijana je kriva za sve. Istina, dugo je bila jedinstven slučaj na tržištu, ali posle tog “hita”, odjedanput, svi su počeli o tome da pričaju, pevaju i pišu.

I to nije toliko strašno, koliko je strašno što su obezvredili zonu prijateljstva – jer se na kraju sve svodi na isto pitanje: mogu li muškarac i žena biti prijatelji?

Da li nam se druženje sa nekim dopada ili nam se neko dopada pa se zato s njim družimo?

Trojica mojih muških prijatelja je stajalo sa mnom pred matičarkom – za jednog sam se udala, a druga dvojica su kumovala. Dakle, svaka je rasprava izlišna. U mom slučaju.

Šta je sa ostalima u tom prijateljskom pojasu? U ovom začaranom krugu se ostaje sve dok se ne odgovori na pitanje: ima li prijateljstva u mojoj prijateljskoj zoni?

Nazovimo stvari pravim imenom – u kojoj god zoni bili, neuzvraćena ljubav je i dalje neuzvraćena ljubav. Povuci se u svoju pećinu i kratko oplači svoje rane, pa nazad u život. Ne dozvoli da ti na čelo lepe etikete, ti si čovek, a ne kesica čipsa.

A kad već nisi krompir, jedna stvar je sigurna – opet ćeš se zaljubiti.

Bez fejsbuka, bez Maje Marijane.

Bez etiketa.

Nećeš znati šta te je strefilo, jer nema zone u kojoj takva ljubav može da se smesti.

Srbijanka Stanković

Izvor fotografija: pinterest.com