Kad
ne umemo drukčije.
Krijumčarenje
– prva pomisao koja se rađa u mojoj glavi: Pet prijatelja. Imam 12 godina i u
rukama držim knjigu tvrdog poveza, a četvoro avanturista i ker mi se smeškaju
sa korica. Tada, nekad, krijumčari su bili isuviše
strašni da bih ih zamišljala, posebno zato što sam prvi put čula da takvi ljudi
postoje.
Nisam mogla da
pretpostavim da ću jednog dana biti jedan od njih.
Negde
oko petnaeste uopšte mi nije jasna pomama oko knjige “Zbogom mojih 15 godina”. Čitam
poeziju, trujem se novootkrivenim svetovima. Tu negde kod 23. stiha jedne poeme
otkrivam svoj najveći strah (posle onog morbidnog da budem živa zakopana) –
probuditi se u trideset šestoj, u sebi tuđoj. Kao super kola, super stan i
promašen životni put iz treće strofe bilo koje Čorbine pesme.
Oko
osamnaeste sam već velika. Ono kao zrela, čitaj: buntovna i duboko nesrećna
ličnost, pogođena svetskim bolom. Već su mi smešne “ovozemaljske muke”, hoću da
pobegnem iz sebe, pravo u Beograd.
Dvadeset drugu provedem
u bezbrižnom i podsmešljivom pevušenju narodnjačkog hita “Da su meni dvadeset i
dve”. To se zove: smej se, zveknuće te za koju godinu karma. I dok trepneš, te
godine stvarno prođu.
Pitam
se: koliko je nas paćenika koji se Ničim Izazvani gnušamo tridesete?
A zapravo, koga šišaju
godine! Nisam se ja uplašila što ne mogu da zaradim samo za rođendanske
svećice, već što je došlo vreme da sama tortu pravim. U kalendaru je sve manje
rođendanskih i diplomskih slavlja. Nižu se neki svadbeni datumi i babine. A sve
su češće one prazne rubrike. Dani za koje nismo sigurni kako prođu. Dani koji
su lako mogli da se ne dese – eto koliko smo ih učinili nezanimljivim.
Elif je rekla: “Sve će
doći na svoje.”
Problem
je što nisam sigurna šta je to “moje”, rekla sam.
Odjednom, sve što sam
uradila ne deluje mi dovoljno veliko. Kao da se samozavaravam nekim postignućima,
kretanjima, nazovi-poslovima. Kad se sve sabere i oduzme, klasično difuzno
rasipanje energije. U onom širem, najširem smislu.
Kako
se održati na klackalici između očekivanja i izneverenog očekivanja? I šta kad
se jednom želje ostvare?
Umesto odgovora –
krijumčarim život. Ispod gomile veša za peglanje. U šoljici crne kafe. U levom
džepu šortsa. U peškiru obmotanom oko mokre glave. U Žmuovim patikama. U
nalepnicama moćnih rendžera na fejsbuku. U pesmi na radiju. U četiri
Hemingvejeve rečenice pred spavanje. U istrčanom kilometru u zoru. U Lenonovoj
mudrosti: “Život je ono što se dešava dok mi pravimo planove.”
Ali
opet, planova se ne odričem.
Ipak je jedina stvar od
koje vredi odustati – strah.
Imam 28 godina i kažem:
dobar je ovo put. Samo nastavi da neustrašivo kradeš svoje vreme. Jednom kad
naučiš, lako je biti krijumčar.
Srbijanka Stanković
Izvor fotografija:
weheartit.com
Нема коментара:
Постави коментар