Ogovaranje

Razgovor uz kafu.

– Moraš da čuješ šta se desilo! Nije da sam bila tu, ali čula sam (nije važno od koga), da čula sam kako se Nena i Boki razvode jer se njemu smučilo njeno zvocanje! E, čuj! Ovaj moj trpi godinama pa ništa! Onakva zlatna deca da ostanu bez roditelja!

– Tehnički, ne ostaju bez roditelja.

– Da, ali sad će ta deca da pate!

– Misliš da ta deca već ne pate?

– Da, ali…

Kad se realno sagleda situacija, mi svakako nismo mogli biti odgovorni za razvijanje te tako loše navike. Sve počne u najranijem detinjstvu kroz kompeticiju naših roditelja sa drugim roditeljima. Naše se vrednosti mere, premeravaju, porede, komentarišu. Uglavnom sve to ide u paketu sa rečima bolji, gori, kao, zavist, ljubomora, uspeh, neuspeh, peh.

Učionice broje jedinice i petice. Tu se pored učenja pojavljuju termini: zasluženo, nezasluženo, poklonjeno, tatin sin, mamina ćera, tužibaba, magareća klupa, idi u ćoše.

Nekad je bilo sramota stajati u ćošku. Sada nema dovoljno ćoškova za sramotu.

Pubertet osvetli pol, simpatije i seksualnost u naznakama. Tada počinjemo ozbiljno da zloupotrebljavamo svoje reči. A ko ih ne bi zloupotrebljavao kad Tina iz 6-1 ima grudi, a Marko iz 7-3 muva dve osmakinje? Posle škole se prelistavaju leksikoni, pa se smejemo što Jelena iz 6-4 nema omiljeni bend i što su Ivanu iz 7-3 omiljeno jelo pohovane paprike.

Posle zvona za veliki odmor svi znaju ko se u koga zaljubio i svi govore o tome. Mnogo.

Srednja škola donese više buntovništva, pa se crna šminka uvek pakuje sa sektom, kratka suknja sa nemoralom, a naočare sa štreberlukom. Ne gledamo se mnogo u oči, ali uz kafu i cigaru ipak ispričamo onom drugom pola svog života. Nije da je osam godina mnogo za priču. Iznad okrenutih šoljica kafe zaplešu mnoge rđave reči. Jer, realno, dečko nije mogao da te ostavi zbog nekog ko je bolji od tebe. Evo: ima krive noge, ima veliku glavu, ne zna da bekne i glumi ribu.

Loše reči nas izguraju iz školskih klupa u amfiteatre. Očekuješ, student si među studentima, ona reč „akademski“ ti se lepi za pluća i jezik. Ali ne. Kafe između dva predavanja uvek otkriju onog jednog koji zna nešto o profesoru, o najboljima i najgorima na grupi, i naravno o praznim rubrikama u indeksu.

Kad odrasteš misliš – odrasli ne zloupotrebljavaju reči. Dovoljno smo izrasli da poštujemo sebe bez omalovažavanja drugog, bez takmičenja, poređenja i ogovaranja.

Onda se na prvoj pauzi za kafu otkrije koja je koleginica preko veze došla na posao, ko ima skladan brak, a ko se samo pravi. Onda se polemiše o uspesima dece, o uređenju kuće, o letovanju i zimovanju. I odakle im više tolike pare?

Premeravamo sve: supružnike, decu, obrazovanje, novčanike. Postajemo ljudi, zaboravljamo da u sebi stvorimo čoveka.

Kad to pogrešimo?

U pauzama, izgleda.

Nije bitno šta radite i koliko para imate, bitno je kako provodite svoje slobodno vreme. A kakve su to rupe slobode u našem vremenu, ako ih zarobimo rđavim rečima? Biraj: govor ili ogovaranje? Govor ili govorkanje? Život ili životarenje?

Dok još možeš da biraš. Biraj.

Srbijanka Stanković

Izvor: Blacksheep.rs