BIO JEDNOM JEDAN…

Uvek postoje neispričane priče.

Nekada se desi da zaliče jedna na drugu, takve – još neizgovorene i uronjene u (pod)svest onog koji ih ćuti. Možda baš zbog tih sličnosti one i ostaju tako dugo ničije. Ili se jednostavno ne rode u rečima.

Postoji, na primer, uvek neki ljubavni trougao vredan epskog romana. Ali pošto nije onaj prvi, mogu da ga zanemare.

Postoji, na primer, rađanje novog bića ili umiranje nekog ko bi još da živi.

Postoje školski problemi, ljubavni problemi, nevidljivi problemi, poslovni problemi, porodični problemi. Postoji muka koja se pričom uvećava i umnožava.

Postoje i rešenja. Ona do kojih se stigne lako, ona koja se čekaju godinama, ona koja ne zavise samo od nas.

Postoje i usputne prepreke. One krivulje koje nas podsećaju da bi bez njih život bio dosadan. Miran, ali dosadan.

Neispričane priče umeju da nadmaše svojom veličinom one ispričane. One su poput nekog mehura koji u nama raste  i preti da eksplodira u najnezgodnijem trenutku.

Mnoge neispričane priče liče na već ispričane. Zbog toga su valjda neizgovorene. Postiđene svojom istovetnošću i jednostavnošću.

Postoje tako sigurno dve prijateljice koje se godinama nisu videle. Ili su se sretale i razgovarale, ali bez posebnog vremena koje bi bilo samo njihovo.

Postoje tako sigurno bračni parovi koje samo ovo „bračni“ održava u statusu „par“. Postoje i oni koji su pravi partneri i bez papira.

Postoje ljudi koji se zatvore u svoje kuće, posramljeni siromaštvom. Postoje i oni koji svoje domove nose uvek sa sobom, prosvetljeni ljubavlju.

Postoje ljudi koji se zatvore u knjige, kao što postoje knjige koje se zatvaraju u jednom čoveku.

I vama sigurno neki od njih liče na vas. Ili ste neku sličnu priču već čuli.

Zašto da ih onda ja pričam?

Uvek postoje neispričane priče. Jedna baš slučajno počinje na poznat način:

„Bio jednom jedan lav…“

Nju ću da ispričam. Jer sve bajke ovog sveta zaslužuju da budu ispričane.

Srbijanka Stanković