Makarone sa sirom

Jeste, u svetu se dešavaju velike stvari. Na kraju krajeva, dešavaju se i na našim državnim granicama, ne tako daleko od nas. Ali kad živiš u provinciji, imaš tu jednu veliku nedaću – ništa ti nije dovoljno blizu. Provincija boluje od izolacije, od tužne ušuškanosti. Od svega.

Ponekad mi se čini da pišem jedan te isti tekst.  Moja verzija Dana mrmota. I naravno, na kraju dana sebi obavezno ispostavljam račun. Često se dešava da ne znam čime mogu lenjost da platim.

I evo šta se dešava. Šta god to veliko bilo u svetu, mi i dalje, jednako tiho, živimo svoje male živote. A u malim životima se ipak mogu sresti veliki ljudi.

Oni su uglavnom sakriveni iza nekog običnog posla. Ne gledaju rijalitije i ne kukaju na šefa. Nisu uvek nasmejani, ali znaju, pouzdano, da makarone sa sirom mogu da izleče čitav dan. Ti veliki ljudi u našim malim životima ne nose sa sobom neko veliko otkriće i otprilike je svima jasno da po njima neće nazvati nijednu ulicu. Nekad se preobuku u naše bake, nekad su jednostavno naši roditelji. Najčešće su to tetke ili ljudi za koje nas ne vezuje krvno srodstvo. Ali rastemo uz njihove savete. Odrastemo uz te neprimetne i neopterećujuće veličine. Postoje dani kad su ti veliki ljudi daleko. To su dobri dani, jer nas uče da ne smemo baš uvek biti toliko mali.

Danas, kad je jesen i ponedeljak, ja sam izabrala kišu i makarone sa sirom. Izabrala sam da sebi samoj budem velika. Jer – nije baš smak sveta ta nezaposlenost. Nije baš smak sveta Žmuovo odsustvo.

Danas pada kiša i ja ću da se nasmešim svojim zaposlenim danima u Žmuovom zagrljaju. Jer – koliko god svet bio mali, naše misli moraju biti velike. Od nas veće.

To su jedine veličine nad kojima imamo moć dok se u svetu dešavaju velike stvari.

Srbijanka Stanković

Izvor: Blacksheep.rs