Ljubavna izolacija

Bila sam klinka kad sam gledala neku emisiju na TV-u o parovima koji su zajedno već pedeset godina. Bilo je tu svakakvih priča. Neobičnih upoznavanja i još neobičnijih brakova. Valjda je lako da o ljubavi pričaš kad je toliko dugo imaš.

Jedna bakica je rekla da je bezgranično poverenje recept za bezgraničnu sreću u ljubavi.

– Da sam ga videla s drugom, ja svojim očima ne bih verovala! Razumete? Više sam verovala njemu no drugim ljudima, pa i sebi!

Ne treba da objašnjavam koliko mi ta bakica nije bila jasna.

Godinama sam pokušavala da ispeglam tu njenu izjavu u mislima. Kao, ma ne, nije ona mislila bukvalno. Valjda.

I nikako nisam mogla da objasnim sebi ljubav koja traje zahvaljujući nepoverenju prema ostatku sveta.

Vremenom sam shvatila da svi zaljubljeni parovi imaju tu jednu zajedničku crtu – veruju da su sami na planeti.

To sa zaljubljivanjem se lako dogodi, a teško objašnjava. Ali ovo osamljivanje i „ljubavnu izolaciju“ nekako je još teže definisati.

Ljubavna izolacija ima dva svoja oblika. Akutni i hronični. Akutni se često prevodi kao igra pomahnitalih hormona. Lako se preleži i ne ostavlja posledice.

Odjednom, njegovi ortaci ne mogu da ga odvuku na pivo, a njenim drugaricama se smučilo svakodnevno odlaganje trač-kafe. Zaljubljeni par misli da je u tom mehuru nedovoljno dugo za ljubav. Ostatak sveta broji mesece.

I onda, dan za danom, nekako se ljubavnici odvoje, a ipak vole i bez celodnevnog držanja za ruke.

Hronični je već druga pesma.

Hronična ljubavna izolacija je neophodna za opstanak ljubavi u svetu. Ne zahteva fizičku izolaciju i decenijsko odlaganje kafane i tračarenja. Ne traži čak ni nezavršene domaće zadatke, nepoložene ispite ili  neodlaženje na posao. Hronična ljubavna izolacija je nevidljiva.

A ljubav koja u njoj boravi – nedodirljiva.

Hronična ljubavna izolacija je potpuna nezainteresovanost za mišljenje drugih o tom jednostavnom (ili kompleksnom) ljubavnom svetu. To je neprobojni štit sa ugrađenim individualnim slobodama.

Viđali ste takve ljude? Sede u različitim uglovima sobe, a svima je jasno da su natkriljeni njihovim zaljubljenim pogledom. Imaju uvek vremena za prijatelje. Zajedno idu u kafane. Odvojeno idu u kafane. Dišu. Vole se. Rađaju decu. Smeju se. Te žene nikada ne možete da zamislite kako nervozne kuvaju ručak. Te muškarce nikad ne čujete da im kasni plata. Kad zamišljate njihove svađe – to su simfonije.

Kad ste u ljubavnoj izolaciji znate da to baš i nije tako.

Mnogo je lepše.

P.S. Evo, i Žmu potvrdno klima glavom.

Autorka: Srbijanka Stanković

Izvor fotografija: pinterest.com