Omađijani

Ustane ujutru, založi vatru, skuva kafu i onda kaže da ja smem da se budim. Svaka hladna jesen od Žmua napravi mog ličnog odžačara i ložača.

– Šta misliš, da l' će nekad da se desi da uđeš u kuću namršten i zaboraviš da me poljubiš za „dobar dan“?

– Sad ti je lepo, a šta a ko tek treba da sretneš ljubav svog života?

– Šta ako prestanem da budem interesantna ili nikad ne naučim da peglam? Tad ćeš prestati da me voliš?

Kaže da ovo nije naučno-fantastični film i da ne postavljam neverovatna pitanja.

Postoje tako neke ljubavi u koje si toliko siguran da se naučno-fantastični scenario sam nametne. Valjda zato što ni ovaj svet nije baš neka divna podloga za ljubavne romane.

Kažem, vidiš da se ljudi razilaze i pronalaze druge ljude.

Kaže, mi nismo ti ljudi. Za mene ne postoji drugi „ljud“ osim tebe.

Kažem, zar nije sebično da se ovako zaljubljeno srećno smejuljimo dok neki ljudi gladuju.

Kaže, ne vidim kako bismo ih našim svađama nahranili.

I tako se okreću ti neki čudni točkići u Žmuovoj glavi. On ne priča mnogo i trudi se da ne odgovara na moja blesava pitanja.

Kažem, Tijana i ja smo čitale tekst u kom piše da ljubav traje 18 meseci. Posle se raziđu ili se on navikne na njeno zvocanje.

Kaže, ja sam natčovek, moja žena zvonca 180 meseci.

Onda računamo kako ima mnogo više. Traži orden da mu se dodeli.

Tako se okreću čudni točkići u Žmuovoj glavi. Sa njima se kotrljaju moja čavrljanja uz kafu, pitanja na prazan stomak i punu dušu.

Kaže, opet si gledala neki zamršen ljubavni film. Zašto lepo ne odgledaš „Kuma“?

Kažem, lepo mi je u tim zamršenim scenarijima, pomislim kako se ljudi ipak vole, da svet nije slika iz večernjeg Dnevnika.

Kaže, pusti televiziju i dođi. Smislio sam nešto zamršeno za tebe.

Pitam: je l' ljubavno?

Znam da jeste.

Autorka: Srbijanka Stanković

Izvor: blacksheep.rs