Pazi, snima se!

 – Nemoj da joj persiraš, ona ne voli kad joj persiramo. Uostalom starija je od nas samo deset, jedanaest, dvanaest godina… – kaže Vik petnaestogodišnjoj glumici u Školi filma.

– Duhovito, Vik! Koliko imaš godina, Mila? – pitam s osmehom.

– Petnaest, a ti? – Mila me šutnu u pleksus.

– O, pa 28 – kezim se k’o blesava.

– 28? Stvarno? A je l’ imaš muža? – Mila je puna iznenađenja!

Oduševljeno kažem da imam – a mislim, ma kakav muž! Ja imam unikatni primerak!

Uglavnom, kad imaš 15, 16 i 17 godina, kao ovi moji drugari iz Škole filma (da, idem u Školu filma), teško da možeš da poveruješ da je ta blentava novinarka u poslednjem redu starija od 25. Jer ako jeste, šta će ona, pobogu, tu?

Ponovo sam se ušunjala među gimnazijalce, i to u improvizovanu školsku klupu.

– Upisala si se u Školu filma? Umeš li ti da se skrasiš? – pita me moja Dr House sestra. – Umesto da odmaraš, jer ionako juriš po ceo dan, sad si se setila i film da snimaš!

To je jednom nedeljno, kažem. Zanimljivo mi je, kažem. Izabrali su ideju moje grupe za film, kažem. Napisaću prvi scenario, kažem.

Gleda me kao svetsko čudo.

– Okej, javi se kad dobiješ Oskara.

U ovu jednostavnu rečenicu je stala podrška moje mlađe sestre.

Sad, nije to samo neutoljiva žeđ za znanjem. Ima tu malo i bega od godina. I trčanja ka kreativnim obavezama, nekom kontinuitetu (a da nije kontinuitet u kuhinji).

To je sve samo ono čuveno: „Pazi, snima se!“

Jer je i više nego jasno da se ova filmska rolna okreće. Analogno ili digitalno, imam 28 godina i snimam film. U njemu je Škola filma, neki tamo master, drugari koji imaju manje od 20, prijatelji koji imaju malo više od 20, moja Dr House sestra, knjige i muzika. U njemu je Žmu. Unikatni primerak bračnog druga.

Scena 28. Prvi put.

– Dobro jutro, Žmu.

– Dobro jutro, žabo. Piješ kafu?

– Ako kuvaš.

Autorka: Srbijanka Stanković

Izvor: Blacksheep.rs