Tamo gde ljubav traje

– Misliš da ljubav ima rok trajanja? – pitala me je Anđa.

– Odakle sad to?

– Bila sam na nekoj tribini „Da li ljubav traje večno?”, pa me zanima tvoje mišljenje.

– Išla si na tribinu na kojoj su te ubedili da ljubav ne može da traje?! Si luda, bre?

– Ne, ne! Nisam toliko luda! – čujem je kako se smeje s one strane ekrana. – Samo, šta znam. Opet su pričali o razlici između ljubavi i zaljubljenosti. Takve stvari. Htela sam tebe da čujem.

– Meni je zaljubljenost kao začin za ljubav – procvrkućem. A znam da hoće neku mudrost veću od toga. – Ljubav može da traje, ali moraš da voliš. – kažem naglas. I poverujem u svoje reči.

Ne znam koliko ona poveruje u moja slova na ekranu. Ali se odjednom nađem oči u oči sa tom idejom večne ljubavi i večne zapitanosti u večnu ljubav.

Obrni okreni, uvek se nekako, pored svih muka (onih stvarnih), zaglavimo kod ovog pitanja. I tu onda postane jasno da bez ljubavi nema kotrljanja niz drum. Okej, uvek možemo da se opomenemo u Šta mi tu citiraš mlake Cezarove misli – stilu, ali ako je Cezar mogao mlako da misli, što ne bismo i mi?

Ima tu raznoraznih teorijica i pre i posle Frojda, al' se mi nekako uvek zagrlimo sa praksom. Jer to što su oni rekli da sam ja njega idealizovala, to uopšte nije tačno! On je savršen, zar ne? (Psiholozi tvrde da ta savršenost potraje nekih godinu i po do tri). Posle se razmaknu zavese. Pa krenemo da tumačimo teorije. A teorija i praksa se opet sukobe.

Jer oni kažu da ja sad treba da prihvatim da je on OVAKAV, a ja znam da nije. On se promenio. Mora da se promenio. I kako to da mu ne nedostajem, prošlo je VEĆ pola sata otkad sam izašla iz njegovog stana? Kako to da je on meni nedostajao pola sata pre nego što ću uopšte da krenem od njega?

Rekao mi je da ne mogu da očekujem da budem centar njegovog univerzuma. (Prećutala sam da je on u centru mog).

I sad treba da shvatim da se sa ovom FAZOM naše veze prepliću sve moguće faze iz njegovog i mog ranog detinjstva. Ako mi još jednom neko pomene Edipov kompleks, klepiću ga posred njuške, majke mi!

Meni je tada, nekada, kada sam se ovako zaglavljivala u blatu, trebalo da mi neko kaže: Alo, devojko, stojiš nasred Terazija i ispravljaš krive Drine! Zagrli ga i odvedi na kafu. (Kaži mu da ga vodiš na kafu, popijte po tekilu.) Pa nek vam gori grlo, da gluposti ne mogu da vam izađu iz usta! Mani se Frojda i poljubi čoveka!

Meni je tada, nekada, trebalo da me neko iščaši iz tog uvrnutog sistema po kom sve mora da bude kako drugi kažu. Da mi iščaši sve one šuntave misli i besmislena pitanja: šta je ljubav, da li je ovo zaljubljenost ili opsesija? Zašto se on ne pita sve ovo umesto mene?

Meni je tada, nekada, trebala prečica do danas gde je zaljubljenost začin za ljubav. Gde ti se ne jede baš svaki dan slano ili kiselo. Gde služiš i uživaš ljubav u različitim ukusima, gde Frojd i ostala psihijatrijska braća nemaju pristupa. Gde samo voliš. Bez tribina, bez pitanja i odgovora.

Gde ljubav traje. Jer voliš.

Autorka: Srbijanka Stanković

Izvor fotografija: weheartit.com