Dokle ćemo da se zezamo?

Dokle ćemo da se zezamo? Da hodamo na prstima pored uspavanih snova? Da se pravimo da dišemo dok se smog meškolji u našim plućima? Dokle ćemo da se pravimo da je normalno biti sam među ljudima?

Dokle ćemo da se pravimo? I kad je postalo pogrešno da se krivimo?

Nismo hteli da se sprijateljimo sa rutinama, ali gle – rutine već znaju u kojoj posudi držimo kafu i sad se baškare po našem dvosedu. Bestidno nas gledaju u oči i kažu: „Šta kao, ti bi htela u neku avanturu? Vidi kako je toplo u sobi, sedi, pročitaj nešto, odigraj Slagalicu.“

I mi ostanemo u sobi. Sa šoljom čaja u desnoj ruci. Sa maštanjima koja izmiču iz leve.

Žmu kaže kako život ponekad ima obavezu da bude jednostavan kao film petkom uveče, bez kokica. Da je to samo trening za one duge noćne sate koji se grle sa našim nesanicama.

A meni je krivo što nemam tu njegovu životnu filozofiju negde u unutrašnjem džepu. Što nisam uvek sigurna da su naše jednostavnosti samo druga imena za kratke predahe.

Kad osetim da se opet grade neke crne rupe u našim svetovima, namažem narandžasti lak za nokte. To je neko moje sitno sujeverje. Kao: ništa loše ne može da ti se dogodi dok imaš narandžasti lak na noktima.

I tako stalno.

Poigravamo se sa opasnostima koje nimalo ne liče na opasnosti (i u tome je njihova najveća opasnost). Puštamo da nas prevare nekim metaforama o životu: kao, život je more, kao, život je nepregledna mračna šuma, kao, život je brza reka.

Sve ti bude jasno kad kreneš da veruješ u ta poređenja sa prirodom. Da ne kažem, u lirske paralelizme.

Neću više da se krijem ispod visibaba.

Neću više da se pravim da sam budna. Hoću da se krivim u Žmuovom zagrljaju, na dvosedu, bez rutine. Hoću da ćutimo u razgovorima koje smo izmislili zbog ćutanja.

Nekad mora da nam bude jasno: snove treba buditi dok se ne izgube u nesanicama i ne ostvare se.

Kao u pesmi. Ili Žmuovoj džepnoj filozofiji.

Autorka: Srbijanka Stanković

Izvor fotografija: Srbijanka Stanković