Lom srca

Zbog čega se sve nismo lomili.

Od nečeg mora da se umre. To je bila Norina parola u srednjoj školi. Naša mladost je bila šifra za sva rizična ponašanja. Godinama smo stizale kući u zoru. Jastuke smo šarale šminkom i suzama. I bilo nam je bitno kako, a ne koliko.

Kvalitet, a ne kvantitet, govorila bi Piko.

Vremenom su nam se okretali životi i rasporedi naglavačke. Bili smo naopaki, pa pravi. Budili smo se u zoru da učimo ili trčimo. Pa bismo opet u jutra zaspali – posle treće smene. A reč „zdravlje“ provlačila se uredno kroz rođendanske čestitke. I bila potpuno nebitna.

Vremenom smo shvatili, srce se slomi svaki put kad nešto poželiš. Ali nas to nije odvraćalo od želja.

– Samo ljubav može ovako da boli.

– Da, ali samo od ljubavi se ovako raste.

Nije počelo dok ne poželiš. To je prvi korak ka unutra. Ka srcu koje se slomilo. Ka srcu koje će da se slomi.

A na kraju, srca samo tome i služe. Da ih krpimo. Jer se samo ljubavlju zašivaju. Posle tog šava postaju veća. Srca. Ona koja su nam lomili.

Nije gotovo dok ne pobediš. To je prva lekcija koju treba da nas nauče. Nije gotovo dok ne pobediš. Ne drugoga, već sebe. Svoje strahove i sve ono što se ne da kontrolisati.

Kao taj lom srca, na primer.

Jer samo srce možeš i da krpiš i da lepiš.

Kažu da su najfiniji konci poljupci, a da prsti mogu da posluže kao odlične igle. Negde sam čula da najčvršće lepe pogledi. Misli se lako nakaleme. Pa iz srca u proleće niknu ruže. Cvetaju celoga leta. Mirišu ceo život.

A sve počinje željom. Naprslinom srca. Lomnjavom koja se ne čuje.

Treba samo da podigneš glavu sa jastuka i obučeš se – za trčanje, učenje ili treću smenu.

I da poželiš.

Bilo šta.

Autorka: Srbijanka Stanković

Izvor fotografija: pinterest.com