HOĆU DA SAM SAŠA

Ultra romantic love ili patetisanje? Ili: da li se u svetu različito voli?

U protekla 3 meseca opsedaju me dve internet pojave. Ljubavne izjave, kažu.

Saša, Tamara te voli! Na srpskom i još 70 jezika ili koliko jezika ima u 70 zemalja. I mladi gospodin Rus koji fotografiše svoju devojku širom sveta. Prati me.

U obe situacije, čini se, žena je dominantan princip. Ona je vodilja, ona je pokretač svetske ljubavi za svog muškarca. Mada, i fotografu se moraju dati prilične zasluge za posao.

I eto ga. Veliko pitanje o Ljubavi. Sa velikim LJ i još većim dilemama o muško – ženskim odnosima. Onim ljubavnim, i sa malim i sa velikim slovima.Kakvi nam još to odgovori trebaju? Odgovarajući, pretpostavljam.

Moj verni drug Mlata Zamlata se obraduje svaki put kad kažem da sam se zaljubila. Ponovo. U istu osobu.  I to me, uglavnom, isključuje iz velikih razgovora o vezama – jer moraš da budeš baš nesnosno romantičan da bi sebi priuštio luksuz da se iznova zaljubljuješ u istu osobu, a da to nije izmišljen (čitaj: nepromenljiv) junak iz knjige ili filma. Obiđimo definiciju romantičnog, da realistima ne pripadne muka. 

Šta treba da ti se desi, koliko treba da voliš, gde treba da živiš i koliko para da imaš, pa da budeš romantičan? Onako filmski. Vratimo se na Tamaru i Rusa.

Srpska demistifikacija romantičnog i ljubavnog:

Rus – čim je Rus, ima para, ne? Lako je njemu da se šećka po svetu. A i ova njegova je mogla jednom da se okrene, koji joj je to fazon da joj gledamo leđa? I nisu neka mesta obišli, ova Kina im je blizu, što ne dođoše u Beograd, bla, bla, bla. Po svetu poludeše za njima, al’ svet je svet, a mi smo mi. Veće mi muke imamo, lako je njima da putuju. Ova mala, pitanje je i da l’ se vole, kad vidi svet – sigurno će da ga ostavi. Dovoljno?

Dok ne upletemou priču ironiju i novac (ili njegov nedostatak) – nismo živi. Jer svet je svet, a mi smo mi. A šta kad mi ode u svet? Tamara je sa dva klika, nekoliko rečenica i bez dinara stavila svet Saši pred noge. Svet je zagrlio njenu ljubav za Sašu.

Srpkinja je, tako da ova priča može da prođe da se ne pomenu pare, ali bez ironije neće da može. Naravno da je bila romantična kad je ništa ne košta.Jasno je kao dan da se Tamara zanosi, i da njena priča pouzdano ima dijagnozu, zna se koju.

Meni, nepopravljivoj, Tamara je u sekundi postala boginja, ili kako se sad to lepo kaže: carica. Sve što sam dva dana mogla da mislim, bilo je: Hoću da sam Saša, hoću da sam Saša.A onda je, kao i uvek, u liku moje cenjene sestre izronilo otrežnjenje: Da, samo što Saša neće znati to da ceni kao što bi cenila Tamara da je to za nju uradio Saša.

To je jedna velika ženska istina. Sa njom u koferu stižu višedecenijski jecaji žena kojima džentlmeni više ne otvaraju vrata, kojima džentlmeni više ne pale cigarete, kojima džentlmeni više ne kupuju cveće, kojima džentlmeni više ne pišu pisma, a kad smo kod toga, kojima džentlmeni ne odgovaraju na sms poruke, na mailove i pozive. To je višedecenijska ženska svest  o tome kako nema više džentlmena. I sad još žena izjavi ljubav pred celim svetom – celim svetom.

Kum moga kuma, kog iz milošte zovem Kazanova iz P., jednopotezno zatvara ovaj kofer muškim humorom: Poor Saša, ovo mora da  je neka bivša što ga opseda!

I eto nepomirljivih muško – ženskih razlika. Kada govorimo o ljubavi koja nije naša.

Mika Antić je rekao: Ne sanjamo svi jednako i to nikome ne smeta. A zašto svima smetamo kad smo drugačije budni?

Kad se zaljubimo, cela ta priča pada u vodu. Rusku, novosadsku, koju god. Jer ljubav, kad se voli i kad je sva od ljubavi, ne poznaje razlike.

Ja, naravno, i dalje, hoću da sam Saša. Ne zato što nemam svoju Tamaru, nego baš zato što je imam. I zato što je svačija ljubav moja.

Fotografije: www.pinterest.com
Izvor: Blacksheep.rs