Bilo
je to čudno, ali jasno, normalno nije moglo da bude.
Ona
prva mladost mešala se u naivnim, prosto glupavim stihovima Cecinih pesama i
razarajućim akordima Haustora. To bi zauvek bio isti čairski park pod snegom,
Piko i ja se vučemo do njenog stana, dva
dana pred Novu godinu. I sve vreme pričamo o tome kako nam je drago što smo iza
sebe ostavile zadimljeni kafić u kome dreče narodnjaci. Naravno, ni jedna ni druga
nije pominjala to što smo do pre 15 minuta i same vrištale iste besmislene
stihove i padale u trans sa čašom i cigaretom među srednjoškolskim prstima.
„Deset
godina je prošlo, a ja nju i dalje volim“ – Toni Montano me je podsećao da je
prošla decenija (oho ho, eto još jednog Cecinog naslova). Svaka slučajnost je
namerna – to ja, kad mi je neprijatno, pokušavam da budem duhovita. Sa akcentom
na – pokušavam.
Ali
nema tu humora, samo onih čudno smešnih situacija i sećanja. I muzike. Koja
leči. A svaki žanr ima svoju ciljnu oblast ili mesto delovanja.
Možda
nisam baš najjasnija, ali evo. Kad se prevede na srpski, prosto je: Ja kad
peglam, slušam Acu Lukasa. Isključivo. Da ne produbljujem filozofiju peglanja i
da ne ispišem ceo elaborat o tome koliko mrzim tu „domaćičku“ aktivnost – samo
sa dotičnim gospodinom ja opeglam sve. I odeću. I posteljinu. I misli.
Pročišćenje
i jasnoća. To je krajnji rezultat.
Aca
Lukas i katarza u istoj sobi, zamislite.
Kad
se Žmu, dok još nije bio moj Žmu, odselio iz Beograda i ostavio me da učim, tri
dana nisam slušala muziku. Postoji jedna pesma „Love hurts“ koju sam tad
preimenovala u „Music hurts“. Ne znaš šta je gore, da l’ ona tišina ili
nezrelo, nekontrolisano plakanje i kidanje u grudima sa prvim akordima. Rock me
je razboleo i zamalo „roknuo“.
I tu su mi pomogli braća narodnjaci. Ne Ceca i
Aca, nikako. Previše uspomena na srednju školu i zajedničke studentske dane.
Ovog puta Sinani, Šemse, Kemali, zavijanja koja su mojoj sestri probila mozak,
sve dok nisam položila romantizam i otrčala u P.
Kad
čistim, volim da slušam Galiju, jer me podseća na jedan studentski dom u
Zemunu.
U
kafani – Tozovca, Tomu i Silvanu.
„Moon
river“ u letnju noć, dok ga čekam.
Oktobar
ogrnem Pink Floyd – om i Pearl Jam –om.
Novembar
mi prokišnjava zbog Leonarda Koena.
Zimska
jutra pijem sa čajem, kafom i Metalikom.
Na
februar navlačim filmsku muziku.
Aprile
dočekujem Enigmom, Enya –om, sentimentalnim instrumentalima – da naglo ne
probudim proleće.
Tu
negde, između 8. i 13. maja, uglavi se jedna Mocartova serenada, „Swan lake“ i
Debisijeva „Mesečina“.
Oko
Vidovdana razvlačim „Belu dugmad“ po kući, jer su Žmu, Piko i Gospođica Bordo
na tom koncertu bili, a mi neki – nismo.
Pošto
je u P. nostalgija najveća glupost koju sebi možeš da priuštiš – Balaševića sam
izbacila iz upotrebe. Za javnost, mislim.
Može
se reći da muzikom previjam sva sećanja i one rane za koje nisam ni znala da ih
imam. Jer moja muzika to može.
Strah
me za moju decu. Šta će oni da uviju u ovaj hard folk?
Najveća
diskoteka u P. ima tu čast da me vidi jednom godišnje. One godine kad ne budem
znala nijednu pesmu, prestaću da idem. Septembra 2013. znala sam cele tri. Iz
mog „doba“, razume se. Za današnju mladež – ja sam muzički dinosaurus. Moj
neolit su vesele devedesete. Ona smešna dance muzika, sećate se: kombinacija narodnjaka, repa, hip – hopa,
popa, ali one šlj – klase. Izvinjavam se, ali Gđa Dinosaurus je uz to odrasla.
Od
2000. na ovamo ja i dalje brojim 3 – 4 godine. Što bi gospođica Bordo rekla:
„Zabrojala sam se.“
Meni je samo neverovatno da u ovih trinaest godina nije
stalo ništa dovoljno dobro da se meri sa našom muzičkom renesansom 80 – ih.
Da,
ja sam jedna od onih koji seku vene na muziku umirućih komunističkih dana. Za svoje
dobro RIBLJU ČORBU ne kusam, u PRLJAVA KAZALIŠTA ne idem, ne verujem u IDOLE,
ali nisam ni toliki PARTIBREJKER da ponekad ne pogledam FILM. Tad obično na
stolu bude LEB I SOL, jedna CRVENA JABUKA i dve – tri DIVLJE JAGODE. Uvek ih
podelim sa AZROM i EKATARINOM. Ova druga dobije najviše, zato što je VELIKA.
Kad putujem, putujem s PILOTIMA ili me vozi GALIJA. Kad se umorim, ležim i
čekam da me pregazi PARNI VALJAK. Što se INDEX – a tiče, i ovaj bolonjski je
više nego težak. Ako se desi SMAK, sići
ću u ATOMSKO SKLONIŠTE koje će da čuva KERBER.
Žmu
kaže da ponekad ličim na Jukebox. Ali nijednom od nas nije baš jasno ko je sve
ubacio ploče „unutra“. To sad i nije bitno. Najbitnije je da ja pevam. I da
imam kome.
„Oženiše
me muzikom. Brak iz ljubavi.“
Нема коментара:
Постави коментар