U
zdravom telu zdrav duh! Uh!
Proleće se cele zime
šunjalo iza vetra i nije dalo zimi da zima bude. Žalili se mi na život u Srbiji
ili dosadu u provinciji, moramo da skinemo kapu globalnom zagrevanju, nije nas
preskočilo. Nije nas ni pitalo jesmo li u EU. Za globalno zagrevanje sve uslove
ispunjavamo!
I tako, zvanično, i mi
sudelujemo u nekom “događaju” svetskih razmera. Nisu nas izostavili.
Nas, narod nebeski.
Ipak, po zemlji hodamo.
I na zemlji već godinama tvrdimo kako više nemamo četiri godišnja doba. “Iz
čizama u sandale”. Eto, i Majka Priroda se rasentimentalisala nad svetskom
ekonomskom krizom.
Po istoj toj zemlji i
trčimo. I to počne negde u ovo doba. Grane sunce, kafići se prošire na svoje
bašte, sve sluti na naočare za sunce i majce kratkih rukava. A gde su naočare i
kratki rukavi, tu negde su i kratke suknje i leto. Zna se šta sledi – imperativ
“zgodnoće”. Uvek je imperativ, jer opominje na zimsku letargiju i izležavanje.
I na pojas oko struka.
Prošle nedelje me je
Žmu spopao nekom statistikom. Kaže pročitao negde, Srbi su treći narod na svetu
po fizičkoj neaktivnosti. Ali još je sve dobro, nema nas na listi 10 najdebljih
naroda. Ipak je nebeski narod od neke posebne materije, smeškam se. Mi sve to
kampanjski. Vežbamo od marta do septembra, da smo zgodni za plažu i šepurenje.
Septembra se ubeđujemo sami sa sobom kako će to vežbanje da se nastavi, a ne
ponovo u martu da počne. Obećanje ne prekršimo mi. Prekrše ga krsne slave. I ne
osetimo kako se slatko pečenja i sitni kolači zalepe za naše telo i prošire
kaiš. To sve ide postepeno, a vidi se tek početkom marta. Zašto je to tako, ne
znam.
Zatvorimo se u svoje
kapute, u svoje šalove i kape, uvučemo se u svoje čizme i haluciniramo da nas
to malo sala što imamo čuva od zime, valjda, šta li.
Onda dođe sunčani mart
i prokrastinacija, još jedan naš prijatelj, prikuje nas na jedno dve nedelje za
kauč i laptop. Uvek počinjemo od sledećeg ponedeljka. Uvek tu bude prečih i
bitnijih obaveza. Uvek može s nekim prijateljem kafa da se popije. Ili smo se
izveštili u spravljanju pita od pečuraka, pa se svako drugo veče razvlači
testo. I nenadmašna obaveza – učenje.
Znam kako to kod mene
ide. Budna sam od 5h ujutro. Kad ispratim Žmua na posao, mogu u laganu
desetominutnu šetnju do Hisara i stazice za trčanje, pola sata ili čak i sat
trčanja, pa nazad kući – i još nema 8h ujutro. Idealno vreme za početak dana,
učenja, čak i za povratak u krevet.
I šta ja radim? Okružim
se gomilom izgovora. Omiljeni mi je: “Nemam kad sad.”
Posle toga mogu sebi
samoj na trepavicama da dubim usred kuhinje, dnevne sobe ili kupatila – nema
šanse da obujem patike i izađem napolje.
Dešavalo mi se da
preskočim izgovore na putu od prve do druge jutarnje kafe i – odem. To su
najlepši dani. Osveženi, celi, puni vazduha, bistrine. Probleme kao da
progutaju istrčani kilometri. To su dani kad sebi obećam da nikada više neću
biti lenja buba. To su dani kada sam najproduktivnija. To su najduži dani. To
su živi dani. To su dani koji se s pravom tako zovu.
Nekad mi bude žao što
ih nije više. Znam, ova rečenica može slobodno da se pročita kao: uvek mi bude
žao što sam lenja.
Kako se izlečiti od
lenjosti? Kako istrčati jedan kilometar više? Kako završiti poglavlje do kraja?
Ispiranjem mozga, ja
mislim. Kad god u životu nisam videla izlaz, setila bih se da promenim ugao
gledanja. Izlaz mora uvek da postoji, kad ga ne vidimo – sve su šanse da nam je
iza leđa.
I kako primeniti ovu
lekciju na živu lenjost što nas drži pod ćebetom i u toplom?
Svi fitnes –
instruktori savetuju da dozvolimo našem telu da se navikne na novonastalo
stanje, odnosno aktivnost. Za sticanje navike, kažu, potrebno je vežbati u
kontinuitetu tri nedelje. Dobro. Nije to težak deo, kažem. Teško je što ja
posle te tri nedelje stanem. Umorim se. Ne vidim svrhu. Zagrlim lenjost i
prokrastinaciju, ušuškam se u svoju domaćičko – studentsku ulogu i ne mrdam.
Šta tad? Šta posle tri nedelje? Šta posle leta, bazena i mora?
Ispočetka.
Okrenite se. Izlaz vam
je iza leđa. Nije fizička aktivnost / trčanje / aerobik / plivanje / trbušnjaci
u dnevnoj sobi – mučenje. Nije to tromesečna žrtva za kupaći kostim i, opet,
blago nezadovoljstvo što nismo još top modeli.
Imaš to jedno telo.
Niko neće da ti da drugo, ako ovo pocepaš ili pokvariš. Nije bitno više ni da
li je lepo ili da li se sam sebi dopadaš – tvoje telo mora da bude zdravo da bi
se kretalo. Tvoje telo mora da bude zdravo da bi mislio. Tvoje telo mora da
bude zdravo da bi voleo. Niko neće da ti da druge noge. Niko neće da ti da
druge ruke. Niko neće da ti da drugu glavu. Frizuru možda, ali glavu – teško.
Zamisli da je trčanje
disanje. Ne moraš o njemu da misliš, ali ti je neophodno da bi postojao, živeo.
Svaki dan.
Okreni se, Aska. Ako
ovo nije motivacija, ne znam šta je.
Potrči. U stvari, trči
sve počasne krugove.
Fotografije: www.pinterest.com
Izvor: Blacksheep.rs
Нема коментара:
Постави коментар