Moja
slova od duvana.
Književno veče u P.
Posle mnogo godina, za mene. Jedna od onih životnih lekcija gde shvataš da se
ništa nije promenilo. Koliko god daleko otišao i koliko god se kasno vratio.
Svi su tu. Čak i oni koji nisu.
Ali kako to obično
biva, ti si promenjen. I nisi tu. Čak i kad jesi.
Razgovor sa prijateljem
– životna lekcija o tome da to jeste razgovor sa prijateljem, jer se nastavio
tamo gde je stao. Nekad.
U uskovitlanim mislima
svetli se ona jedna o godinama. Pre dve nedelje sam ponosno dunula u broj 17 na
svojoj rođendanskoj torti. Žmuov genijalan predlog da se osećam bolje: napravi
se da one druge brojke nije bilo u rafu. Mlada si onoliko koliko si mlada, a ne
koliko godine kažu.
„Važi, Žmu. Niko nije
više u pravu od tebe.“
I gle, stvarno
sedamnaest. Kako bih se inače našla na književnoj večeri?
Znate one psihološke
filmove/knjige u kojima se mozak poigrava sa glavnim junacima? Žive ljudi u
jednoj stvarnosti, sve je lepo i normalno, a onda počnu da se dešavaju neobične
stvari. Ja ih zovem putokazi istine.
Moj prvi putokaz
istine: pijem sok umesto vodke. Zahvaljujem se na posluženoj hrani, ali ne
jedem. Imam novo prezime.
Ne izlazim napolje, kao
svi, da zapalim cigaretu.
Ne izlazim napolje da
zapalim cigaretu.
O, zdravo, gospođo
Aska, vi beše ono imate dvadesetsedamglupih godina? Ovog aprila 27. I cele tri
kako nisam zapalila cigaretu.
Čudna je ta priča o
(ne)pušačima. Ne može da prođe bez reči – diskriminacija. Al' da ne zborim
mnogo o tome.
Pušački staž: od
sedamnaeste do dvadeset četvrte. Od dva „dima“ u kamp-kućici na moru, do kutije
i po na dan. Šta joj je to trebalo, mladoj, neokrnjenoj? Bunt, inat,
umetnik-poza, glumatanje, lutanje, traženje?
Jednom, negde na pola
puta, pomislila sam da treba da prestanem. Trajalo je jedan dan i završilo se
sa: „Apu, ne mogu ja da ostavim pušenje. Cigareta je za mene produžetak šake.“
Nezamislivo. Stvarno
nezamislivo jednom pušaču da može živeti bez cigareta. Kao što su mi sad te
godine u jednom velikom oblaku dima iznad pune pepeljare.
Ostavljanje cigareta je
bilo bezbolno. Trajalo je „odmah“. Na kraju, najlakše mi je kad mi se nasmeju
kad kažem da sam ih ostavila tako što sam pročitala knjigu. Ipak su knjige jača
droga, pomislim svaki put.
Ne nedostaje mi, nemam
kriza, ne držim predavanja drugim pušačima o štetnosti duvana. Jedino ponekad,
a ponekad je svaki dan, zaboravim da donesem Žmuu pikslu na sto. Dozvoljavam
sebi da verujem kako je to jedna od onih retkih i sitnih nesavršenosti njegove
žene.
Otkud onda ova slova od
duvana?
Retko koji pušač će
pronaći realan, opipljiv i svoj lični razlog – zašto puši. Svi se mi upakujemo
u neki stereotip. Društvo, umetnik, dosada, poza, zavisnost, nervoza,
„produžetak šake“.
Ali evo sad, tri godine
posle kraja ili deset godina posle početka, ja sam pronašla razlog. Razlog i
dobro u štetnom.
Stojim u kuhinji i
čekam da provri voda u džezvi. Na stolu kutija cigareta. Žmu opet nije bacio
praznu paklu. Uzimam u ruke – četiri cigarete su unutra. Eto, opet, donosim
preuranjene zaključke. (Pa, makar i o tako sitnoj stvari).
Ne znam šta se događa,
ali prsti sami izvlače jednu cigaretu. Pomirišem. Hmm. Smrdi. Naravno da smrdi.
Uvek i jeste. Pomislim kako se Žmu štrecne svaki put kad prinesem neupaljenu
cigaretu ustima i šeretski se nasmejem. I onda – najgluplja ideja na svetu:
povlačim dim. Uvlačim imaginarni dim neupaljene cigarete. Udišem. Udišem.
Udišem.
Pobogu, pa ja dišem!
Izdišem.
Ponovo. Udišem. Udišem.
Udišem.
Izdišem.
Udišem kuhinjski
vazduh, običan, sobni vazduh, sa cigaretom u ustima.
Dok nije postalo čudno
i jadno, počinjem da se smejem.
Disanje. Od sedamnaeste
do dvadeset četvrte (a možete samo misliti kakve su to bile godine!) ja sam
disala. Da, udisala sam duvanski dim, ali sam disala. Nijedan problem nije bio
dublji od mog disanja.
Zaboli me koliko je
apsurdno.
To je, dakle, sve ono
što zaboravim da uradim kad ne znam šta ću sa sobom. Da dišem. Da duboko dišem.
Svesna svakog udaha. Svesna svakog izdaha.
Klasična priča o
prepuštanju i oslobađanju.
Klasična priča kojoj su
me naučile cigarete. Biće da sve na ovom svetu ima neku svrhu. Čak i onda kad
ti sedam godina truje organizam.
Nema loše lekcije. Samo
nepažljivih učenika.
Obradovala sam se kao
(m)učenik koji je posle naporne školske godine ipak položio predmet na
popravnom ispitu.
Нема коментара:
Постави коментар