ONO ŠTO TE MUČI

Ono što te muči – od tebe veće nije.

“Ljudi su mnogo nervozni. Kukaju za pos’o, kukaju od pos’o. Svud je tenzija.” , mudro zaključuje Žmu prošlog ponedeljka.

Naša prelepa dnevna soba, kišovito popodne i, čini se, nestvarna situacija: Žmu sedi na fotelji, ja sam izvaljena na dvosedu, Apu se raširila na trosedu, sedimo, pijemo kafu i njoj ne zvoni telefon. Više od dve godine ne živimo u istom gradu. Više od dve godine se nije desilo da sedimo na jednom mestu i da se neko od nas ne žuri nekud, ili da nam ne zvoni telefon, da ne govorimo ljudima kako “samo što nismo krenuli”, da ne kasnimo jer smo željni vremena koje ćemo zajedno provesti. Neobično je koliko malo nam treba da sve izgleda kao da između “nekad” i “sad” nije prošao ni dan. Samo što “sad” ipak ne bacamo karte. Popodne je u pijem – kafu – i – filozofiram – stilu. Uglavnom o tome kako su ljudi konstantno namršteni.

Ganuta sam što Žmu veruje da će svojom tišinom da umiri bujicu našeg “ženskog” nezadovoljstva izazvanog konstantnom kuknjavom okoline. Na kraju progovori u svom diplomatskom stilu. I shvatim da mora da sam to već i znala: “svakom je njegov problem najveći” ili “svakog muči neka briga” ili “svako si ima neku muku” – a ko o čemu, baba o uštipcima.

Onda se uključim na unutrašnji monolog: “U čovekovoj prirodi je da govori o nečemu što ga  brine? A zašto? Je l’ mi to pričamo da bi nam pomogli ili sa veličinom našeg problema raste i veličina naše ličnosti? Ako te “pobedim” na takmičenju – nije to ništa, da čuješ šta se meni tek dogodilo – hoću li ja biti od tebe “veći” čovek? Neko bolji? Ili nam je u kolektivnu svest usađena ideja da se za sve čovek mora pomučiti? Ako uradim neki posao sa elanom i bez muke, to se ne važi? I kako, bre, to ovima što najviše kukaju sve od ruke ide? Možda svojom pričom izbace iz sebe negativnu energiju i ne razmišljaju o tome što govore? Ej, pa oni mehanički kukaju!”

“To, bre, sve naviklo da kuka!”, prebacim se na ton. “Ljudi su se uživeli u tu živim –jadan – život – priču i to je to.”

Status žrtve se lako osvaja. Bez borbe. A za bolji život su potrebni srećni ljudi koji umeju da sačuvaju porodično blago, je l’? Dok ne stignu dolari.

“I dobro, kakva je bila predstava u subotu?”, Apu pokušava da okrene na vedriju temu. “Je l’ bilo publike?”

Sa euforijom u očima i glasu krećem da objašnjavam kako su kragujevački gimnazijalci “razbili”, kako odavno nisam gledala tako dobru predstavu i kako, nažalost, nije bilo mnogo ljudi.

“Ali, Apu, padala je kiša.”

Izraz njenog lica me upozorava da ovog puta sa “tamne” teme nećemo skrenuti. “Pa, dobro, bre! Kakav smo mi to narod? Ovamo, ništa se ne dešava u P. Mrtvilo! Sivilo! Nemamo pozorište, nemamo bioskop, nikakav koncert, ništa se ne dešava. I dođu ljudi iz Kragujevca, a mi ne odemo na predstavu jer pada kiša! Pada kiša! Ma i ne treba, bre, da nam bude bolje!”

Žalosna istina: u P. su od marta izvedene četiri predstave, jedan festival, četiri književne večeri i dve izložbe. Ljudi koji govore da se u P. ništa ne dešava nisu posetili nijedan od tih događaja. Ali im to ne smeta da i dalje pričaju o tome kako je grad mrtav i siv.

Valjda se “ono što te muči” na kraju pretvori u “ono što te promeni”. Naporan dan na poslu ili naporan dan bez posla završavamo televizijom. Internetom. Nerazmišljanjem. Neborbom. Neotporom. (Ne)govorenjem. Jer smo umorni. Ili kako Žmu kaže “pod tenzijom”.

A dokle tako?

Neće da nam se desi to bolje dok ne krenemo ka njemu. Korak po korak. Predstavu po predstavu. Razgovor po razgovor. Na primer, o nekom filmu koji smo pogledali. Ili o mestima koja (bi)smo obišli. O tome kako smo se upoznali sa najboljim prijateljem. Ili verenikom. O prvim koracima deteta naše drugarice. O prvim zubićima. O tome zašto im je uvek prva reč: “Tata”. O tome kako neće biti para za more, ali da možemo da se sunčamo na plažama Save. O tome da ćemo da presedimo letnje večeri na terasi. O gramofonskim pločama. O kucaćim i šivaćim mašinama. O Čvarkovu, Boškiću i Torbici. O jagodama i trešnjama. O rođendanima i novim receptima za kolače. O plišanim igračkama. O sveskama. O fotoaparatima. O majskim i septembarskim svadbama. (Ujedno i o dairama). Pa o “Smaku” i raznobojnim dugmićima. O predjelima i glavnim jelima. O zimnici i našim bakama. O tome koliko su lepe reči: pahulja, sunašce i majčica. O tišini koja samo sa posebnim ljudima može biti prijatna. O kafama, čajevima i začinima. O opeglanom vešu i opranim sudovima. O lokativu i svim ovozemaljskim instrumentalima. O osećaju kad posle dva meseca zagrliš rođenu sestru. O pevanju dok spremaš ukusno jelo za gladnog Žmua. O pismu koje poželiš, a ono stigne.

O svim radostima koje su veće od onoga što te muči.

Kad ti se učini da sve ide mnogo brzo ima ono dugme koje kaže: “slow motion”.

Pa, polako. 

Fotografije: www.pinterest.com
Izvor: Blacksheep.rs