AKO JE SAN

Ako je san – probudi se.

Navukla sam Žmuov stari duks na crne helanke, zakopčala novu teksas jaknu i uletela u svoje šarene patike. Dva poteza maskarom, žuti rajf koji se slaže uz moju kosu (i ništa drugo), novčanik u torbu (koja ne ide uz patike) i istrčavanje na ulicu. Posle dva „dobar dan“  izlazim iz naše ulice u dugačku Cara Lazara koja me vodi do glavne. Svih trista šest koraka razmišljam o tome kako sam sigurna da sam se u srednjoj školi ozbiljnije oblačila. Tešim se kako je ovo idem – samo – do – prodavnice – outfit. Krenula sam da kupim poklon za Noru, a završila sam u jednoj od onih sve – je – za – džabe – radnjica rešena da kupim teget helanke sa šarenim srcima za sebe.

Trgovci su izmislili jednu fantastičnu stvar. Zove se univerzalna veličina. Njome se spašavaju generacije i generacije nas kojima je metabolizam sve sporiji i koji se u tu priču ušuškavaju. Nema više onog neprijatnog pitanja: „A je l' imate broj veći?“ Ili stidljivog vraćanja tako željenog odevnog predmeta u stilu – ne odgovara mi. Sad te prodavačica sa osmehom izveštava: „To je univerzalna veličina.“

Za svoje univerzalne pare kupiš prelepe helanke univerzalne veličine i odeš kući da se tamo univerzalno razočaraš. Ogledalo ti slatko poruči univerzalnu poruku: prepolovi ručak, univerzalna veličino. Nasela si na univerzalnu prevaru.

Ne znam gde sam to u međuvremenu zapela. Današnji junski datum mi govori samo jednu stvar: Aska, ti si prespavala prethodna dva meseca. Ili barem maj. Pokušavam da se setim šta sam to osećala, mislila, radila. Gde sam bila, s kim sam razgovarala, popila kafu? Koga sam gledala u oči, zbog koga prešla ulicu da se pozdravim? Sve mi je u magli. Kao da se prisećam filma koji sam pogledala ili knjige koju sam čitala. Kao da sam pritisla ono magično off – dugme i isključila program. To je druga strana nas hipersenzitivaca (onih koji sve (pre)naglašeno osećaju): kad počne da boli, isključimo se. Isključimo svest. Mesecima me proganja rečenica jednog doktora: “Vidiš, ti se možda i ne nerviraš, ali tvoj mali mozak se nervira za tebe.” Zbog ovoga mi ni svest nije isključena kako treba, stalno mislim na to kako se moj mali mozak ždere zbog mene.

Jasno je kao dan. Svaki dan mi je ispunjen i svaki momenat iskorišćen. Lečim se od prokrastinacije negiranjem prokrastinacije. Uritmila sam se na pet sati sna. Nekad i manje. Internet mi guta vreme, ali kad razmislim, i na društvenim mrežama sam zbog pisanja, a ne zbog “druženja”. 

Dobro sam, čini se. Nikako da se pomirim sa ovim lošim vestima sa ekrana. Nikako da shvatim da se to stvarno dogodilo i da ne postoji  “undo”  dugme. Nije dobro ispalo? Nema problema: undo, backspace, delete! Al’ neće da može.

Neko je dobro izlupao “enter” po nama proteklih par sedmica. Iz katastrofe u katastrofu. Iz loše vesti u još lošiju. Većina nas je iz maja izašla neoštećenih kuća, ali oštećenih srca. I shvatila sam da u Srbiji nije bilo osobe koja nije bila potopljena. Samo svako pliva na svoj način – pa smo plakali, ljutili se, besneli, pomagali, kopali, džakove punili, otežano disali, slabo spavali, mnogo razmišljali. Neki su više pričali, neki su zanemeli, ali u ime svih osećanja i u ime iste, zajedničke brige, naš mali mozak se nervirao zbog nas.

Odjednom, ona univerzalna prevara sa početka priče gubi smisao, je l’ da? Ništa sem samog života i nema značaj, shvatimo. Shvatimo, ali posle tri dana ili tri nedelje, prespavamo, zaboravimo, ćušnemo u neko ćoše. Jer je u čovekovoj prirodi da gleda napred, zar ne?

Moja priroda (trenutno) ide u krug. Ušla sam u jedan od onih Zabavnikovih lavirinata. Znam ja da imam svoj početak, sigurna sam da postoji izlaz iz “situacije” ili problema, samo što je onaj deo između nejasan i zamršen.

Mogu da okrenem stranu i rešim neku ukrštenicu – sa rečima mi je uvek išlo lakše. Ili da izdržim na Kritu? Pa, il’ Minotaur il’ ja?  Na kraju, znam da sam uvek bila Arijadna, jadna. Pronađem rešenje i spasim svet, al’ na ostrvu ostanem. Sebe zaboravim.

Hm. Sad mi polemisanje o univerzalnoj veličini helanki izgleda tako primamljivo.

A znam, jasno je, vidi se iz aviona: samo treba da se probudim. Kad se probudim, dan treba da izgleda ovako: Žmu, njegova brada koja će nestati za koji minut, oči, poljupci u vrat, kafa, dremka u dnevnoj sobi do ključanja vode u džezvi, Žmu, njegove dve cigarete i mojih dve hiljade reči za razbuđivanje. Slanje poljupca sa ulaznih vrata na odmaralište. Pidžama do daljnjeg. Doručak. Blacksheep. 1003. Još jedna kafa. Voda. Voda. Voda. Državni posao. Nekontrolisani smeh. Otvorena terasa. Otvorena duša. Dakle, promaja. Sunce. Muzika. Reči. Moje i one ispitne – za ispit. Čitanje. Pisanje. Čitanje. Pisanje. I tako sve do tri popodne. Onda kuhinja, ručak koji se tako zove samo zato što ga pevajući spremam. Žmu. Ručak. Kafa. Pa navlačenje zavese – ne moraju svi da znaju kolika je to ljubav.

Drugi prihvatljiv scenario je pusta plaža (pusto znači samo Žmu i ja) i nekontrolisano ćutanje. Mir.

(Ovako kad pogledam, sve  se svodi na isto: legni da spavaš. Probudi se. Predahni, Aska. Teško je vreme, ne moraš biti (sebi) težak čovek. Probudi se i sedi pravo. Bravo. Bravo.)


Fotografije: www.pinterest.com
Izvor: Blacksheep.rs