LJUBAV SVE BOJI

Pa i zidove.

“Gle! Ostavila krečenje i otišla na planinu!”, pomislila je Ivona, mlađi referent Pantić, kad je Žmuova i moja slika iskočila na njenom fejsbuku. Ubrzana prepiska (nekoliko komentara sa smajlićima i srcima) dovela je do kucanja rečenice od epohalnog značaja: “Ljubav boji i zidove!”

“LJUBAV SVE BOJI.”, dopisala sam.

Ivona je za mene postala mlađi referent Pantić onog momenta kad je iz svoje elegantne tašne izvukla rokovnik i pljeskavicu. Hemijsku olovku, naravno, nije imala. Od te prve jutarnje – poslovne kafe uvek nosim dve olovke – da svaka ima svoju. Trebalo je da kafa bude magični napitak koji će posle dva gutljaja od nas dve stvoriti dugogodišnje saradnice i ujediniti nas u knjževnom radu, u P. Nisam očekivala da ću u referentu Pantiću prepoznati još jednu super – ženu. Kako su tekli naši razgovori, pile se kafe i izranjali sendviči iz magične tašne, Ivona se neopozivo učvrstila na tronu žene koja sve može i svud stiže i sve to pobijala svojim dečjim izgledom. Ispostavilo se da živi dve ulice ispod moje i da je u maju proslavila petogodišnjicu mature i prvi rođendan mlađem sinu, da svako jutro nagovara budilnik da zvoni malo kasnije – jer su joj se deca u toku noći budila na smenu, da u štiklama trči prvo do vrtića, a onda i na posao, da doručak mora da sačeka pauzu – a to znači kafu sa mnom i izranjanje pljeskavice / sendviča iz tašne. Posao zahteva koncentraciju, ozbiljnost, elokvenciju i eleganciju, porodica podrazumeva suprugu, majku i domaćicu (spisak dužnosti je beskonačan), pa je sasvim logično što Ivona svaki put kaže: “Zamalo jutros da se uspavam.”

Čudesna reč – ZAMALO.

Spasonosna. Ključna kad su u pitanju žene koje sve stižu. Što nas vraća na početak, na priču o krečenju i planinarenju. Velika vikend akcija u tempu (samo što ne mislim na supermarket, već na tempo, ubrzan ritam života i ovaj zamalo – život). Misliti unapred. Na to se sve svelo. Kako uklopiti, kako isplanirati, kako živeti, kako pametno živeti, kako iskoristiti svaki trenutak? Najlepši budu oni spontani trenuci, najslađa je uvek improvizacija, razume se, ali da bismo u njima uživali, mora da postoji čvrsta organizacija, ona osnova od koje ponekad pobegnemo. Žmu i ja smo smislili veliki plan za jun i sve je u tom razgovoru imalo smisla. Ispostavilo se da možeš da imaš sve, ali da ne staneš nijednog jedinog trenutka. Nema predaha, nema odmora – tempo!

Odjednom, pronašla sam sebe na merdevinama u svom kuhinjskom carstvu sa valjkom u ruci. Gospođa kreči dok je gospodin na poslu. Takav je dogovor: moja je kuhinja, Žmuove su ostale prostorije, do kraja juna da se okreči. Rezultat bude šaren plafon i blistavo beli zidovi. Čistoća i malo nerviranja za perfekcioniste, ali opet uspešno završen projekat. Dan – petak. Isto veče put pod noge, odnosno točkove – pravac u lužnički kraj gde nas čeka Ruj – planina i prvi uspon.

Naravno da i valjak umočen u belu boju i osvajanje planinskog vrha imaju viši smisao (iako se u slučaju ovog planinskog vrha više nije moglo). Krečenje kao vežba ruku i ramena, kao učvršćivanje čuvenih “bračnih” veza, a pre svega kao čišćenje porodičnog doma probudilo je onu moju majstoričavu stranu i gurnulo sa podnožja naviše: Vidiš, možeš ti to!

Osvajanje planinskog vrha desilo se samo zbog tog unutrašnjeg glasa: Možeš ti to! Zahvaljujući svojoj “bandoglavosti”, kako reče Žmu, nisam stala na pola puta. Kad se prvi put penjete na planinu, sve se čini kao da je “pola puta”, nema drugog osećaja, uprkos oznakama na stazi. Uspon sam premotavala u glavi kao nizbrdicu u povratku i mislila na to kako ću se osećati kad na vrh stignem. Uspela sam da izgorim na kiši i tako dokažem da sam kraljica paradoksa. S vremena na vreme bih se opomenula da pogledam oko sebe, da zastanem, da udahnem duboko, da se opustim, da ne mislim na to kako će da mi bude kad stignem, nego na to kako mi je u tom trenutku. Penjem se uz planinu i mislim: ama, hoćeš li prestati da misliš?! Ne pravi životnu filozofiju od pešačenja, samo se penji, idi pravo! U onim deonicama kad me umor nije obarao svađala sam se sama sa sobom i u toj nerazmrsivoj prepirci popela se na vrh.

Šta da vam kažem, neki doručkuju kod Tifanija, Žmu, Maki i ja smo ručali u Bugarskoj. Čajnu, paradajz, sir i krastavac. Posle desetak minuta morali smo da krenemo. Izgleda da biti na vrhu znači taj predah, pogled i opominjanje da se mora nazad.

Silazak je bio ono što sam tražila od penjanja. Uživanje u trenutku, uživanje u tišini, u nerazmišljanju o ispitima, o krečenju, o ručku. Udisanje i izdisanje. Neosvrtanje na vrh. Jednostavno: koračanje. Pešačenje sa Makijem i Žmuom – ljudima koji najmanje pričaju na svetu. Izlazak iz tempa, iz nametnutog ritma. Beg od telefona, od interneta, od vesti, od ljudi. Koračanje. Kretanje do novog cilja, bez razmišljanja “o smislu života”. Predah.

Kod kuće su me sačekali moji beli kuhinjski zidovi. Čaše su pod deterdžentom zveckale, podovi zablistali, a moji mišići, s vremena na vreme, zacvileli – ali se izdržalo. Jer sam dopisala istinu: “Ljubav sve boji”.

I zidove, i planine, i sendviče koji vire iz tašne.

Fotografije: www.pinterest.com
Izvor: Blacksheep.rs